Srpski književni glasnik

~

као цвет у пустињи, јављала се она плетена кесица с никле- | HMM новцима. И ја сам ту застајала... и место разума почи- | њало је да говори срце. Па он је ону кесицу нарочито за“ мене спремио. Он је дао некоме, платио је можда некој жени |. да је исплете. И неколико динара разменио у никлени новац, да детету буде милије, да му изгледа више. Седам динара! Ко зна да ли не би метнуо више да је имао више Па он је мене · онда волео! Он је мене ипак некад волео. А ја његаг Никад! | Заштог Ко је томе крив7 Ко је крив што ја никад нисам имала оца“г Ко је крив што он није имао децег Он сам“ Ако“ је“ тако, онда — сиромах он! Ко зна како је он онда замиш–“ љао наш састанак, а како сам се ја дерала! Он је осетио да · га мрзим и да нећу да га видим. То га је морало болети. Али ко је онда мислио о његовим болимаг7 Па ипак било му је пријатно што сам узела новац. Али је разумео да је купио“ онај пољубац у руку. Како му је онда билог Сећам се добро“ да он мене није пољубио, само ме је помиловао по глави. Ваљда није могао. А кад је полазио да ме види, можда је. желео да да љубави, можда се надао и да добије љубавиг. Он је мене, он је нас волео тада. После, доцније, омрзнуо нас је кад је чуо да га се стидимо. Како је страшан живот! Како је мучан и празан! И сад — ја сам болесна, сад на кра једних патња, на почетку независног живота. А OH? Где је сад тај непознати човек који је мој отац“ Где је сад отац који“ ми је дао живот и који ме је некада волео, отац коме ник A HHcaM Ouma/ aaxBajiHa 834 живот и кога никад нисам волела“ Најблискији човек, а тако страховито 2 Где е мо отаца Хоћу ја га познам, хоћу да га ВОЛИМ !.. + А Мефисто излази из помрчине и смешка се и пита ме:

„А оно писмо г“ Али ја га не слушам. Ја се сећам како са: \ плакала кад сам га видела, и како сам се ућутала кад сам од њега мрскога добила новаца, и сад замислим себи ту “во. y одвратну њушкицу, оно страшно писмо побегне далеко у помрчину и мене је срамота од себе и жао ме њега, страховит с ме. је жао. -2 Ко зна да ли се он онда није лишио нечега најпотре O нијега — хаљине су му биле врло старе, — само да мен поклони седам динара. Можда није ни слутио, можда се згра нуо кад је видео шта ја осећам према њему. Можда нас 1 и законом тражио од мајке само стога што није могао. дан на