Srpski književni glasnik

Moj O тац.

издржава и: што је веровао да нам је тамо боље. А после, кад * je увидео да је он.за нас чудовиште и страшило, он нас је 93 полагано омрзнуо. Он је можда осећао да је крив, али. како ли је страшно он испаштао своју кривицу, како је проводио | BEK сам, а имајући деце која га не воле! Ко“ је мислио на | његове патње2 Ко се за толики низ година сажалио на њега“ Ко му је лепу реч рекаог... | | То су биле јесење ноћи кад нисам у болести могла да Е спавам, већ сам непрестано мислила на њега. Ах, само да pe , оздравим, ка ћу ја њега наћи. Не, неће он дочекати старост : и смрт сам и несрећан. Ја ћу га узети к себи. Знам, он је · горд, он неће хтети, а ја ћу га молити и убедити га да то није поклон, већ враћање заборављеног дуга љубави, и O. MV = о плетеној кесици с никленим новцем и — победићу га. ; : Зашто сам ја тих јесењих ноћи тако мислила“ а о, сам i први пут у животу тако силно зажелела да имам оца, не неког другог великог оца, већ баш свога правога, малог, толико отуђиваног оца7 Зашто, зашто“...

о После једне од тих узнемирених, болесних јесењих ноћи, BEE нестрпљења да што пре дође лето, да прође болест и. да се оствари лепа мисао, освану јесењи, жалостан дан. Сунце,

немоћно да загреје сиротињу и голотињу земље, стајало је на

небу тужно, као да: мора да сведочи неку жалосну ствар. Један човек прође поред прозора и отресе главом по· следња два сува листа с дрвета испред куће. Он је тражио . "нас. Донео је једну депешу. Мој је отац — умро. Боловао је | пет дана код своје сестре и, изненада, лако умро.

: _ Све је пропало и ништа се не може поправити. Умро је · сам. Зашто он није имао нас“ Зашто ми нисмо имале његатг

И зашто, зашто су ме баш ових-последњих ноћи напале онако

- Rene мисли 2... Све, све је аропало.

А Мефисто се подло пришуњава и шапуће | ми тихо на

_ уво; „Сад. ћеш спокојно моћи да кажеш да немаш оца, да је

умро, да ти је мајка удовица, а не разведена, -— сад је све

боље...“ И ја га слушам и ужасавам се што га слушам. И зато – што, признајем да он унеколико има права, мене хвата очајање. A OH се смеје и већ гласније говори: „Знаш ли ти шта жалиш“ „Не њега, оца, већ своју машту. Хтела си да будеш великодушна; ње; – хтела. си да уживаш у себи, а он није хтео то да прими и ZNA i Opowypuco се да умре. И зашто си ти тек сад одједном постала

|| ||

i