Srpski književni glasnik
Грау, ayaehu_ı по стенама, са Шилом у рукама, очајно:
| Ви!... ви који имате саучешћа према мени! Ланац један! онај који виси са моје лађе! Онај!
15. (Хор извлачи, са златног кљуна лађе, гвоздени ланац.)
: Са котвом! да, са котвом од четири крака, коју сам ја
измислио. Овамо!... Привежите ми га за ово јадно месо, — наједено болом. моје славе! Привежите ме добро, браћо!... _ Имајте милости! Привежите ме јако, заједно са овом једином
~ срећом, која ми' остаје... направите чворове, као што ми радимо... да ми бар ово остане за навек! Да ми не буде
| и 5 украђена срећа моја!... Али немојте њој учинити вреда! Забите гвожђе у моје месо, које неће да умре!
(Хор, дршћући, ради оно што Глауко заповеда.)
И баците све доле! Хоћу да будем у ланцима са њом, на дну мога мора! Баците ме доле, са стења, браћо! Баците ме, велим вам! У име матера ваших, деце ваше! Баците ме доле! | (Бацају га. Затим, сви остају непомични, бледи од ужаса, упирући очи у дубину мора.)
Рибар : Свршено.
један пастир : Неста човека, неста и плача! Пастир-свирач : Не. Ја га чујем како плаче. Сшари рибар: Ти га чујеш 2
(Сви ослушкују.) Заиста.
"Неко :. Чујем га и ја! И ја. Истина! _ Пастир-свирач: Ћутите. Његов глас!
· (Свечана тишина.) Глауковглас: Кад би се, у жагору смртних, бар мој чуо глас! Пасштир-свирач: Ја ћу вековима опевати твоју безмерну
есрећу, јадни јуначе ! |
Глауков глас : Кад би, бар, мирис срца Шиле могао ДО-
~