Srpski književni glasnik

Грау, ayaehu_ı по стенама, са Шилом у рукама, очајно:

| Ви!... ви који имате саучешћа према мени! Ланац један! онај који виси са моје лађе! Онај!

15. (Хор извлачи, са златног кљуна лађе, гвоздени ланац.)

: Са котвом! да, са котвом од четири крака, коју сам ја

измислио. Овамо!... Привежите ми га за ово јадно месо, — наједено болом. моје славе! Привежите ме добро, браћо!... _ Имајте милости! Привежите ме јако, заједно са овом једином

~ срећом, која ми' остаје... направите чворове, као што ми радимо... да ми бар ово остане за навек! Да ми не буде

| и 5 украђена срећа моја!... Али немојте њој учинити вреда! Забите гвожђе у моје месо, које неће да умре!

(Хор, дршћући, ради оно што Глауко заповеда.)

И баците све доле! Хоћу да будем у ланцима са њом, на дну мога мора! Баците ме доле, са стења, браћо! Баците ме, велим вам! У име матера ваших, деце ваше! Баците ме доле! | (Бацају га. Затим, сви остају непомични, бледи од ужаса, упирући очи у дубину мора.)

Рибар : Свршено.

један пастир : Неста човека, неста и плача! Пастир-свирач : Не. Ја га чујем како плаче. Сшари рибар: Ти га чујеш 2

(Сви ослушкују.) Заиста.

"Неко :. Чујем га и ја! И ја. Истина! _ Пастир-свирач: Ћутите. Његов глас!

· (Свечана тишина.) Глауковглас: Кад би се, у жагору смртних, бар мој чуо глас! Пасштир-свирач: Ја ћу вековима опевати твоју безмерну

есрећу, јадни јуначе ! |

Глауков глас : Кад би, бар, мирис срца Шиле могао ДО-

~