Srpski književni glasnik

а ње Ем ЕАУ ди „и 1) И Ае ЊЕ, и АЈ taa |, PA. i y bay He 7

_ учили, шта ће противу Вука изговорити, иначе да се је првоша ~

писму (17 нов.) јавља опет како је Вук сам променио ми- |

616. 7 | Српски Књижевни Гласник. НА ЕНИ

мене, које су још противније „моралу и благонаравију“, и него оне саме извађене просто из Речника. 44

Пошто су то потписали они који су били у Крагујевцу, i Ст. Симић је однео у Београд, те су испотписивали и други, који су ту били, тако да су на, њему били потписи архим. Мелентија Павловића, девет протојереја и двадесет и пет све- | товних лица најугледнијих из околине Милошеве. Панта Хаџи- Стојило додао је уз потпис: „с триумфом! „Глас народа Глас Сина Божија“ шт. р.“; а Давидовић: „МапЊиз et pedibus sto in eorum sententiam, Davidovitsch m. p.“ i

Јављајући (12 нов.) кн. Милошу о дочеку Лебип- гофендије, 13: Симић га извештава и о утиску који је Мњеније начинило у Београду. Вели, да је Вук рекао: „ово, што сте ми сад напи-“

- - a сали, има све своје место. — Срећан је Чика што сте ra'no-

држао, пропао би од Вука. Вук једнако иште да му копију · дам нашега одговора, но нисам му дао нити ћу му дати без согласија свију потписавши се членова. Како је разумео Вук, + да. се је и Господар Васа потписао на овај наш одговор“ противу њега, врло се узмрдао. Стра ме је, вели, да ћеду његово Сијателство овог мњенија бити, кад се и мој најбољи пријатељ и заштитник противу мене потписао.“! У другом :

шљење о свом послу: „Но сада одкануо се, да више нигда о њему и говорити неће, а камо ли зактевати да се трукује. · От данас остаје ми, вели, само ослонити се на милост Госпо- дареву, а што се тиче капићанја, од сад, вели нећу ни за кога – да знам. Ја сам се уздао, вели, у Г. Васу, да ме од сваког другог ~“ (кромје Господара) заштитити може, а сад толики моји прија- тељи, не само што ми мњеније оправдати не могу, него јошт и они потписаше се противу мене, с којим и доведоше ме до тога, да и сам сад мислим, да сам будаласто о том делу мислио“. (Преп. П, 780, 781). Разуме се да је Вук овде давао вољу за невољу, јер се у оваквом друштву није могао друкчије понашати.

1 Кнез Васа се извинио Вуку. У писму (од 14 нов.) вели, како ј Амиџа оно јутро изишао пред бињакташ, и викнуо: ко ће са мном своје име потписати, нека дође овамо, а ко ће са јутроклековићем нека иде на страну. И он, да му не би то име остало, потписао је. „Не би марио себе што би име оно носио за љубав пријатеља ког високо почиту но само би ми жао било да остане потомству мом.“ —. Преп. IV,