Srpski književni glasnik

Вук у Србији. 615

_ препоручити да гледате и држите се Господару Јефрему за скут, док и ја приспем тамо, да се боље од ополченог множества Чикиног содружества бранити можемо“. (Преп. IV, 144, 145).

Вук још није знао да је кнез Милош усред свечаних припрема за дочек Лебип-ефендије с хатишерифом и бератом, спремао „шалу“ за повратак Вуков на рачун његова превода Новог Завета и Речника. Кад су о јесени 1850 године читани Скупштини спремљени закони, почињао се разговор и о одобрењу Вукова превода Новог Завета. Све свештенство, а и многи други људи, казали су, разуме се по жељи Милошевој, да Србима не треба никакво друго Јеванђеље осим оног што се данас чита у цркви (Преп. ] 488). Милош на свој начин спреми да се та одлука достави Вуку. Главну улогу место Љмиџе сад је играо Павле Радомировић, Чика, који је поред кнеза Васе био један од првих саветника кнеза Милоша. (Преп. , 653). Четвртог новембра састављено је „Мњеније најкњижевнијих људи у Србији о Евангелију Српском које Г-н Вук Ст. издати намерава“. Ту се вели да се Вук обратио потписанима да му посведоче, да је његов превод тачан и чистим српским језиком написан. Они се извињују да му, као прости и ненаучени људи, не могу дати таку сведоџбу, и чуде се „високоучености његовој“ како је тако што могао од њих и тражити. „При свем, том што знамо, да је Г-н Вук овде рођен, међу нама одрастао и живио, и с нама се заједно учио, не

| додавајући, да је у неким изданијама својима, особито у Лек-

ЊЕ. сикону така поруганија не само на Народ Српски изнео, но и у само основаније закона његовог дирнуо, најсветију ствар тако исмејателно описујући, да је грозно Христијанину и помислити онако што, а камо ли изрећи, јошт мање наштампати дати, да ју други свет измишљену као истиниту чита, при свем том, велимо, нека нас Г-н Вук не сматра као противнике његовом намеренију.“ Нека се обрати ученим Србима у Аустрији, и нека донесе одобрење од А. Е. Митрополитског Конзисторијума Карловачког, па ће и они његово дело примити и признати за добро.

На особитом листу су била „само нека назначенија, која су закону, моралу и благонаравију противна.“ То су: Прича о

· Причешалу и Наворњаку, и неке речи, уз које су додате напо-

22, И „4