Srpski književni glasnik

| Говорио је о покварености жена, о броју проститутки и т. д. Т ред три године је то било. Он сада сам може да прича још ои више. Онда је то изгледало у његовом сељачком ментали"тету страшно, сада му је све то тако обично. Нико се лакше не – помири са стањем ствари као прост човек и нико се дубље He поквари него сељак. Погледа на сат. Прошло седам. Диже се и оде са сквера на станицу. Рекоше му да је воз кренуо ca последње станице. За десет минути био је воз у станици, из њега је изашао Крчић и путем у трамвају испричао му је како је са очевом болешћу. 9 — Кад сам отишао изгледало је да пребољује кризу, – заврши Крчић. | Ишли су право у Иванов стан. Крчић сеје хтео само да "опере да би одмах могао да настави пут за Праг. Изиђоше "из трамваја и кренуше уз степенице. Чим су отворили врата “собе Иван опази депешу на столу и потрчу да ју отвори. 1 — Моје саучешће! Др. Милетић

· Један. тренутак остаде Иван сав запрепашћен па онда „одједном груну у плач. | — Сад је све свршено! Све свршено!

| Крчић није знао шта да ради. „Није знао да ли да га отеши, или да га пусти да се исплаче. -— Све је свршено! Све је свршено! Дошла је газдарица и газда на његов плач и Крчић им рече узрок. И они покушаше да га умире, али није било моpr гуће: он је плакао горко и искрено као никада до сада, као „да је овај дан најсудбоноснији и најтрагичнији у његовом животу. Крчић је морао путовати даље.

— ја морам да путујем. У десет сати иде воз. —

— Не иди, не иди, молим те! кликну Иван очајно. — Морам, чекају ме послови. Збогом! . — Молим те, немам новаца, дај ми за пут, ја идем свакако кући. —

Опростише се. Крчић му остави нешто новаца. : Чим је Крчић отишао Иван се осетио усамљеним. Сузе су му текле низ лице потоком. Није могао издржати сам. : е шешир и одвезе се до једног пријатеља. Позвони и кад уже У : у његову собу баци му се сав заплакан у наручје: , — Умро ми је отац умро ми је отац!