Srpski književni glasnik

И НИ Ји

86 Српски Књижевни Гласник.

У моме се муљу већ родила зв'јер Што на вас је чекала дости:

Свих исконских сила је помамна кћер И мајка свих људских радости.

И они стоје на супротним бријеговима, гледајући се још – увијек. Сунце је у њима распалило крв, напело сваку жилу. Шире руке, као да би се хтјели загрлити, а из очију им врцају искре.

Тихана се пригнула над воду и видјела у њој себе, раз- | башурене косе, црвена лица и пламених очију. Дјевица је“ скочила натраг, преплашена од своје слике. Као да је тек | сада разумјела перфидну пјесму што је ријека ромони пред њеним ногама. На дну је те воде црни муљ, а у муљу шарена нека. звијер, која је мајка и кћи гријеха. Мора да је налик на змију, · подмукла и злобна. И тај гад чека на њу, вирећи главом из блата |

Тихана се трзнула. Сунчано је пијанство већ оставља, и она долази полагано к себи. Као да се једва сада сјетила да је Ђердан мушкарац. И он није више онакав каквог га је већ до три пута видјела, и каквог га је гледала у својим сањама горе у планини, док је сама лутала по пашњацима или седјела на огњишту уз старицу мајку.

Обузе је велик стид, и сва задрхта пред погледом Ђердановим. Хтјела је да побјегне, али су [0] ноге биле као усађене у земљи, а пјесма воде Мрзлице мамила ју све слађе, клокотала јој све звонкије о нечему што она није више разумјевала, али је морало бити лагодно и лијепо као још ништа на томе свијету.

— Тихана! чу се глас, и она дигну изнова очи..

Младић се био свукао и пружио руке према њој.

Он јој баци још једном преко ријеке врућ и звонак позив те скочи нагло у воду.

У

Мрзлица дочека Ђердана заталасав около њега своју најљепшу воду, накитив га пјенама и окрунив му главу зеленим | травама, танким и блиставим попут свиле. Младић је стршио из воде с јаким, малко длакавим прсима орошеним капљама, с рукама пуним блистава пијеска. Његова се гарава пут блијештила на сунцу, па је био налик на бронзани кип обасјан зракама сунчаним.