Srpski književni glasnik
Бјелоушка. 87
Вода га проже свјежином, напуни га радошћу и обијешћу. — Тихана! Тихана !
А Тихана је гледала у њ дршћући у свакој жилици. Осјећала је да је сада на њу ред свући се и сићи у ону воду. | Ђердан је у овај час за њу неко страно али чаробно биће. ı "Све су се дражи и замамна моћ Мрзлице нашле овог тре| нутка у њему. То је син те чудне ријеке који је зове к себи да је поведе у неке незнане, чаробне дворе.
— "Тихана... дођи! кличе младић тресући мокрим, црним | _ рудама на глави и гледајући само у њу, а она осјећа. како | сунчано пијанство, које је све омамило, у њој ишчезава пред “нечим другим што јој иде нагло к срцу. Прожима је топлина
јача но је она љетнога бијеса; читаво је сунце зашло сада за њу у Ђерданову црну косу, сва је свјежина ријеке Мрзлице на његовим длановима. Она осјећа милину воде што жубори, “ цвијећа што воња и птица које пјевају, а све је то од Ђердана и због Ђердана. ; — "Тихана... дођи! | Али дјевојку је баш овај час минуо и посљедни трунак · лудила сунчана, и она је дошла сасвим к себи. Као да се неке црвене копрене растргле пред њеним очима, па је дјевица И“ прогледала. — Тихана... дођи!
Има нешто ружно и увриједљиво у томе позиву. Призвук несвијесна руга чује се у његову гласу, и она га примјећује. Баш сада, кад види што је Ђердан за њу, дјевојци се причиња да је изгубила много, готово све, у његовим очима.
Она проблиједи, тргну натраг и покри објем рукама лице; али у исти час нека је још јача унутарња сила зграби и повуче у ријеку.
, + # И
VI
Ђердан и Тихана стајаху голи у ријеци, а Мрзлица се још већма разведри и стиша; овјенча их пјеном, развесели их свјежином.
Она је растапала у својој води ведрину небеса, зеленило топола и врба, па је била у средини сва модра, а на рубовима блиједо-зелена као крошња младе прољетне шуме. Рашчињала је и рашчупавала праменове сунчане у најтање нити
да их уплете у своје жиле и да направи од њих житку бли-