Srpski književni glasnik

Њу PF, / - bh 0 NT NI NM WO.» ВИ: РИЧИ

СОНЕТ.

Јадују стазе у вечер јесењу

И модра река огрће се ћутом Леденим сребром, а по велу жутом Уморног лишћа дршће пухор туге.

Мрак тешко спава у храшћу и клењу И прожима ме песмом давно снутом, А у ваздуху пепелом посутом

Ио Привиђа ми се одсјај танке дуге.

rosa Mk a аи

Гробнички покров скрио је све куте, Само твој поглед моје очи слуте И чујем смех твој кога нема више,

о

i

И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише.

М. БОЈИЋ.