Srpski književni glasnik

La vie est bieh 1151, Encore rions!

Јесењи се вијор зацерио грозно,

И, к'о с дивљим треском бронзе што се дроби, Крикнула је зима у вечерје позно

И вриснула студен кикотом што злоби.

А ти, к'о да ништа у души не пече,

Као да не спава гробље нада свелих, Гробље, које осмех твој никад не рече,

Још си горд, к'о некад, сред пролећа врелих.

И к'о с неким стидом, отураш далеко Све скривене боле, и грабиш помамно Зрак далеког сунца, у свитање меко

Што разблудно сија и смеје се мамно.

Иди и пребриши све болне минуше !

Буди исти! Твоје кад се здрозга плеће, У швом хладном оку кад жеље заћуше, Још збориће вера: — Ми стварамо пуше,

Ми смо господари и Бола и Среће!

М. БОЈИЋ.