Srpski književni glasnik
Download:
Show in BnLViewer
La vie est bieh 1151, Encore rions!
Јесењи се вијор зацерио грозно,
И, к'о с дивљим треском бронзе што се дроби, Крикнула је зима у вечерје позно
И вриснула студен кикотом што злоби.
А ти, к'о да ништа у души не пече,
Као да не спава гробље нада свелих, Гробље, које осмех твој никад не рече,
Још си горд, к'о некад, сред пролећа врелих.
И к'о с неким стидом, отураш далеко Све скривене боле, и грабиш помамно Зрак далеког сунца, у свитање меко
Што разблудно сија и смеје се мамно.
Иди и пребриши све болне минуше !
Буди исти! Твоје кад се здрозга плеће, У швом хладном оку кад жеље заћуше, Још збориће вера: — Ми стварамо пуше,
Ми смо господари и Бола и Среће!
М. БОЈИЋ.