Srpski književni glasnik

“ 2 ЕС ИИ

Уругвај

YET EZ

ф ”

ја

Преводи у Стиху и Слику. · 129

— диоцу сликованих спевова стоје на расположењу. Први је, да “задржи слик и да, као што је у почетку речено, препева свој оригинал. Други је, да свој стиховани и сликовани оригинал

преведе у прози. Трећи је, да дело преведе само у стиху, без слика. Прегледајмо односна преимућства и недостатке свакога од та три начина, и видимо да ли се коме од њих

може дати првенство над осталима.

Преимућства првога начина, то јест препевавања у стиху и слику, над осталима, јасна су. Тај начин најбоље, управо потпуно, препроизводи све спољашње особине песничког стиха свога изворника; према преводу у прози он је сачувао и стих и слик; према преводу у стиху, он је сачувао слик. Нека се о слику каже шта се хоће — а ни ја сам нисам фанатичан обожавалац слика! — слик је задовољство и уву и оку, помоћник метру и ритму, архитект строфе, и својом периодичношћу, разноврсношћу, и вештачким преплитањем, уноси у песму и песништво један музикални и живописни елемент, без кога би песништво извесно било сиромашније. Откако се у Европи, на развалинама квантитативне метрике, слик подигао и развио, он своја права није никад изгубио, до код оних који беже од напора, толико да беже не само од слика, но и од стиха, и који мешају категорије и умују по недопуштеним аналогијама. Њихова се погрешка у логици зове лепим именом „хетерозетеза“. Да слик није леп украс, не би Енглгзи, Фран-

~ цузи и Немци и античке песнике преводили у слику.

На жалост, недостаци овог начина превођења претежу над његовим врлинама; преводилац може сачувати украс слика само: по скупу цену; да би га сачувао, и најконсервативнији и најбољи преводилац мора се по нужности удаљити од извор-

“ ника. Баш и кад узмемо у обзир да је слик био и писцу

тиранин, опет остаје да је сам писац бирао мисли између оних које му је слик наметао. Преводилац, натеран од своје стране да бира мисли према слику, мораће не само дати своје мисли, којих нема у изворном делу, но и изостављати ' неке од

· пишчевих (нарочито кад преводи у истом броју стихова). И

онда, у оба случаја, он није дао мисао“ пишчеву. У пркос томе“ што је сачувао преимућство тога начина над осталим, и 7 без икакве своје кривице, он мора потпасти под ону талијанCKy „fraduftore, таапоге“, „преводник, издајник“; и тако исто

1 В. Предговор Аншологији Новије Српске Лирике, 1.