Srpski književni glasnik

132 Српски. Књижевни Гласник. нешто ритмисана, одмах добије нешто од крилатости стиха. | Валта Хвитмана „песме“, које су у главном демократски но- || винарски чланци писани у беседничкој прози, постају стихови само зато што су штампане као стихови. Сав тај део ефекта губи се, међутим, у прозном преводу штампаном као проза; и губитак је велики. Код извесних песама и извесних песника, | и то не само код Попа и Боалоа, но често и код правих лирских песника са већом топлином осећања, губитак је толико велики да човек који својим преводом хоће да произведе неки уметнички ефект, не сме ни помишљати на превод у прози; и вештак у превођењу стихова у прози познаје се | (при слободном избору) исто толико по томе које је песме за превод изабрао колико по вештини с којом је те песме превео. Зато је једним делом теже преводити стихове у прозу но у стихове. Мало ниже читалац ће наћи стихове мога кова, и ја се у напред извињарам за њих; али их овде помињем зато што хоћу да кажем да су ми ти преводи у стиху, ишли лакше од руке но горњи преводи у прози — ма колико то чудно из- || гледало. То је зато што је за мисли исказане у облику стиха много ближи и лагоднији облик стиха но облик прознога | текста. Стихови су посебне јединице; благодарећи свом јасно | ограниченом калупу и јаком одмору који после свакога долази, они имају слободнију, мање органску синтаксу но проза; пре- | ведени у прозу, они показују у мислима скокове које проза не трпи. „Ако је оригинал још и у слику, та изолованосш стихованих мисли постаје још већа. Слик, као такав, својом | звучном нотом на крају стиха, даје мисли неку сабраност, зби- | јеност, и значај, — и кад мисао нема шога значаја. Такав случај | није редак баш ни у Гетеовом Фаусту. У тим случајевима | преводилац у прози је у врло великој забуни, и не може, увек | избећи да му превод не изгледа празан, плитак и претрган, и онда изгледа да је његова кривица што је превод такав. Ту преводилац има много да се довија, да прави прелазе, у | исто време кад му је забрањено ишта додавати, и да оживи прозаичност, у исто време кад му је забрањено ишта мењати; он је између опасне Скиле и опасније Харибде. Што је нај- | горе, може му сва мука бити узаљуд.! Најзад сама дикција

~

—====== =...

ние и

ТУ једној седници Енглеског Друштва (1914) говорио је Артур Балфур. У свом говору навео је оне познате Китсове стихове о шпанском.