Srpski književni glasnik
Преводи у Стиху и Слику. 133
сничка, по свом тону и са својим смелим фигурама, не слаже се са хладнијим, мирнијим тоном прозе; оно што је у стиху мирно постане у прози прозаично, оно што је лирично постане екстравагантно. Тако и овај други начин превођења има своје "озбиљне незгоде, и не може се узети као најбоље решење проблема. Прозни превод је веран и јасан, али најчешће пузи по земљи. Кад је реч о песничком делу, овај недостатак је "тежак тег на тасу.
Остаје трећи и последњи начин на који се може прево· дити песничко дело у стиху и слику. То је: преводити га само у стиху.г Тај начин је, по мом мишљењу, најбољи. Ако нека Г књижевност не би имала дотично страно дело преведено на · сва три начина, но би имала да бира један од њих, онда би · овај имао да добије првенство. (Најбоље је, наравно, да има сва три; и са класичним страним делима такав и јесте случај y великим европским књижевностима.)
Овај трећи начин је једини у коме преимућства јасно претежу над недостацима. У ствари, овом последњем начину једини “прави недостатак било би одсуство слика. Ми смо горе видели да штета од напуштања слика није мала. У преводу нашега Фауста, ко неће зажалити за ефектима као што је (у Грети| чиној песми) : —
e
Cy сви његови људи узбуђено пратили његове погледе — задубљено по“ сматрао Тихи Океан, с врха највишег брда у Дариену.“ Па је Балфур онда "додао коментар: — „Слика тако концентрисана, да кад бисмо сели да је Г опишемо у прози, за њу нам требала читава страна; и затим, довршена, “ — не би имала никакве сличности с оригиналом“... Не само „концен“ трација“ стила, но концентрација коју дају стих п слик чини у оригиналу енергетичну једрину и збијену сликовитост Китсових стихова. | 2 Имао би можда још један, који би стајао на среди између преa вода у прози и превода само у стиху; то би био превод у прози, али _ штампан као да је у стиховима, тако да сваком стиху у оригиналу од: Иуовара по један засебан ред у преводу (в. шта је о томе горе речено · поводом Валта Хвитмана). Кад се на тај начин преводи, методе прево_ ђења нису сасвим исте као код превода у прози, штампаног у непреки"нутим редовима. Одвојени редови допуштају нешто слободнију, одсечнију | синтаксу ; с друге стране, да ред понекад не би испао сувише дуг, да би “ спољашњи облик што боље одговарао спољашњем облику оригинала, преводилац понекад мора збијати своју реченицу више но што би то чинио у прози. У прози је синтакса више органска, дужина реченице _ игра мању улогу, и пажња је поглавито управљена на течност стила. Г Али ове разлике могу овај четврти начин превођења начинити само : једном подкласом, не класом.