Srpski književni glasnik

i Ia dei

136 Српски Књижевни. Гласник.

Песник. А ти ми онда врати оне дане, — још кад сам се развијао, — M кад је извор песме учестане — Све изнова удиљ избијао. — Кад ми је магла застирала свет, — А пупољак обрицаше ми чуда, — још кад сам брао хиљадама цвет, — Долине што је испунио свуда. — Ништ' немадох, ал' доста тек опет: — Грамжење к истини, у обмани свој рај. · — Нескладан нагон врати ми онај, — Дубоку срећу, болну преобилно, — Да мрзим снажно и да љубим силно: — Младост ми моју дај! —

У прози ти стихови гласе:

„Шаљиво Лице. Па употребите те лепе моћи: и водите своје песничке послове као што се воде љубавни доживљаји. Двоје се сретну случајно, срце закуца, и они остану; тако се постепено заплету. Њихова срећа расте, затим се помути; прво су усхићени, затим дође бол; док погледаш, а то је био роман. Дајте да и ми тако саставимо драму ! Заграбите из средине широког живота људског! Свак живи њиме, али га мало њих познају; и где год захватите, живот је занимљив. Шарене слике без много јасности, много заблуде с искром истине: тако ћете справити најбољи напитак, који ће сваког разгалити и бољим учинити. Тада ће се цвет омладине окупити око ваше игре, и пажљиво ће слушати Открипење; тада ће се свака нежна душа напојити из вашег дела хране меланхоличне ; тада ће много што шта бити пробуђено, и свак ће видети шта носи у срцу. Још је тај свет готов и на смех и на плач; они још цене полет и уживају у обмани. Ко је готов, томе не можеш никад угодити, ко тек постаје, тај ће свакад бити захвалан.

Песник. А ти ми онда врати и кремена када сам и сам тек постајао, када је врело честих песама без застоја извирало ; кад су ми магле заклањале свет; кад су ми пупољци“ чуда обрицали; када сам брао оне тисуће цветова којима су све доље богато испуњене. Нисам имао ништа, али сам имао доста: жудњу за истином и задовољство у обмани. Врати ми, у њиховој несавладаној снази, она осећања, ону дубоку срећу пуну бола, моћ мржње и снагу љубави — врати ми Младост моју!“

Најзад у стихованом преводу без слика, то место гласи:

„Шаљиво Лице. Па користите се тим лепим моћима: — И водите свој. посто песнички — К'9 љубавни што теку доживљаји. — Прво се двоје сретну, случајне, — Па срце закуца, и они остану ; — Тако се, мало по мало, заплету.

Прво су срећни, затим несрећни, — За усхићењем дођу јад и бол, Док погледаш, а роман је већ ту. — Дајте да тако скројимо и драму! Грађу вам пружа цео живот људски! — Свак живи њим, ал' мало ко га зна; — А живот је занимљив свуд и вас. — Шарене слике с мало јасности, Заблуде много с искром истине: — Тако се справља пиће најбоље — Да сваког разгали и бољим учини. — Тада ће доћи омладине цвет — Да гледа представу и чује Откривење; — Тада ће нежке душе доћи да поцрпу — Из вашег дела храну меланхоличну, — Тада ће много: што шта бити пробуђено, — И свак ће видети шта носи у срцу. — још

воли Овај свет и плач и смех, — И цени полет, радује се варци, — Ко |

зна, тај није задовољан никад, — Ко учи, тај је свакад захвалан.