Srpski književni glasnik
142 Српски Књижевни. Гласник.
што смо већ поменули, пружа изразит пример једног новог и |
самосталног напора у истом правцу. Va Да разгледамо најпре слике Г. Добровића: „мртве при-
роде“, пеизаже, фигуре, композиције. Ми смо поређали овај сликарски репертоар по реду у коме нам се свиде ове поје- дине врсте заступљене на изложби Г. Добровића. Али, без обзира на предмет, и на већу или мању успелост поједине ~
слике, једна општа црта везује све ове радове. Они су пре
свега сликани, и то често изванредно надахнуто и мајсторски ~
сликани. У главноме француски ђак, Г. Добровић је био довољно даровит да разуме великог учитеља сликања Сезана, и
то се благотворно осећа на његовим радовима. Он се, затим, користио методиком сезаниста и кубиста и, стално подврга-. вајући наук својим индивидуалним одликама, своме снажном · темпераменту, својој сировости у неку руку, он је дошао до ·'
једног солидног искуства које га чини знанцем. Слике најбоље
сликане на овој изложби, чини; нам. се, јесу оне које по на- |
чину сликања најближе стоје начелу самога Сезана, начелу
израженом његовим сликама и његовим речима. По белешкама тедног његовог повременог ђака, Бернара, учитељ вели: „Нема ·“ линије, нема моделације, нема ничега другог осим контраста. "3
Ове контрасте не даје црно-и-бело; њих дају колористичке сенсације (овај лапсус Мајер-Грефе бележи на Бернаров рачун). Из тачног односа тонова излази моделација. Када су
тонови хармонично стављени један. крај другог, и када су сви на броју, слика се моделује сама од себе. — Не треба рећи
моделоваши већ модуловаши. — Цртеж и боја неразлучни су; у колико се боја више хармонише у толико се цртеж више
прецизира. Када се боја појави у своме пуном богаству, форма ~
се испољава у свој својој пуности. Контрасти и односи тонова, | — ето где лежи тајна цртежа и моделације.“ Сезан је ово: 9 схватање проширавао и на композицију, и на сликање: у · | опште. Његови учитељи (Тинторето, Греко, Делакроа, и неки · ~
натуралисти и импресионисти) одржавали су га суверено у:
овом уверењу. Ствар је личних склоности уметника y KOJIHKO „ |
ће ниансирати ово несумњиво тачно схватање сликања, које. је и Рембрант у својим најбољим радовима гениално интер-
претирао. Г. Добровић је најближи овоме схватању, у исти |
мах и Сезану, у својим „мртвим природама“, и то највише у оној с крчагом и оранжама. Али изгледа да не лежи потпуно у природи Г. Добровића ова присност са Сезановим сликарским начелом. Већ у многим другим „мртвим природама“ Г. Добровић постаје више натуралиста, да не кажемо реали-. ста, затим конструктиван и методски, у духу сезаниста и ку-
биста. Сезан, као што знамо, остаје до краја живота импре-
сиониста у сликарском поступку.
Нарочито у пеизажима, а по готову у онима где се по-
тављују куће, Г. Добровић постаје безмало кубист. И у овим
ж +
| 1