Srpski književni glasnik

~.

162 ': Српски Књижевни Гласник.

ji

„Кивит! кивит!“ огласи се вивак, а младић викну:

— Тихана, чујеш! Нама је путовати.

Али се она крала полагано оданле верући се према големој врби која се дизала над свим стаблима по тршчацима. То је дрво имало дебло пуно дупљи и пукотина, а његово је“ о, танко грање било налик на сребрне слапове што без шума падају с висока на руб локве. У води су цвале перу. нике; окријеци и алге пливали су на површини; најездице и лептири летјели су около процвалих локвања. 1

Дјевојка сједне на руб локве, дохвати клупко алги, па стаде одмотавати дуге тракове и нити, једне зелене попут траве на пашњаку, друге црвене као крв. Она поче плести себи кошуљу и накани не пустити Ђердана преда се док се не види обучену. 1

Х

Посао јој је с почетка хитро напредовао.

Све је било мирно; само се крупније птице јављале негдје по врбицима. Ипак је тај мир био само часовит и привидан. Сијасет мушица искрило се на сунцу изнад воде. Хиљаде сјајних тачака врцале су с влатова трстика, с игала

изнад локве. Немирни се рој згушчавао неко вријеме у клупко; да се наједном развеже у тракове, распе у прстенове, раско: мада у лаке трептаве завјесе и проспе у свјетлуцав пијесак, који је титрао расут над водом, те да се затим изнова скупи у још немирније ројеве изнад метлица оближњих трстика.

Свадбени лет блиставих мушица мамио је из локве читав пук водоземаца и рибица. Зелене жабице пењале се на лопо чево лишће и буљиле с раскреченим ногама и с отворенић устима у оне ројеве. Рибе су главале из воде, нестајући 3 трен; нетом би која жаба скочила у локву, или сух листа пао с врбе. Малене птице скакутале су по трави, пењале се по дрвећу, зибале се на трскама и шушкале у шушњу. |

Сва сила ситних жамора говорила је о немиру који је захватао локву и ширио се наоколо. Дах вјетрића постајаш топлији, трептање ваздуха на води све јаче и хитрије, а јак мириси спуштали се попут вала низ процвала стабла, дизал са жутих лопоча као воња тамјана из кадионице. ;