Srpski književni glasnik

4

168 Српски Књижевни Гласник.

Нису сами знали што хоће. Осјећали су како их нешто и мучи и раји у исто вријеме. Мисао на двор изблиједи и готово. |, је нестаде пред оним што их је сада хватало. У њиховим је

жилама бучила млада крв, угријана трком и сунцем. Кољена су им клецала од умора. Дисали су све теже и обоје се подавало нечему новоме што их је и тиштило и узносило, продирало у Њих извана и кључало из њихове нутрине.

— Тихана !

-— Ђердане ! АЕ

Змија склизну с дјевојчиних рамена и спусти се у траву.

Стигли смо... рече он.

Сједоше и не би им ни најмање чудновато што се изнова нађоше у хладу под великом врбом покрај локве пуне лопоча и перуника.

XIV

Држећи се за руке, сједили су испод врбе, која је спуштала около њих дуго танко грање налик на зелене засторе.

Гледали су се у насмијане очи, још угријани трком, омамљени сунцем, воњама и жаморима тршчака, развесељени животом. У ономе хладу и полумраку њихова се крв полагано мирила, стисак њихових руку бивао слабији, и осјећај се стида изнова полагано враћао. |

Она пригну главу и обори поглед преда се.

Жут листак шушну низ врбу, паде дјевици у косу. Ђердан пружи руку да га дигне оданле.

Не! Не дирај ме!... трзну се она затрептавши од његова додира. – Тихана!

Али она не одговори младићеву шапату. Била се сва згурила покривши се дугом густом косом, сједећи у маховини и у трави што јој скриваху ноге. У очима су јој титрале сузе, а насред чела стајаше [0] малена бора. Као да је једва сада угледала пред собом мушкарца, под чијим погледима њена голотиња дрхће од срама.

Он је сједио уз њу не мичући се, као да се боји престрашити узнемирену птицу готову полетјети. Знао је јшто је тишти, и осјећао како се у њега буди ненадани стид. Дође

му да је тргне, зграби за руку и поведе из оне тишине и.

;