Srpski književni glasnik

пр РА : Бјелоушка. 169

полумрака вани на сунце, у море боја и жамора. Али је на лицу дјевојке гледао нешто што га је сјећало на израз њених црта кад ју је први пут мотриоу хладну и зловољну, на бријегу заледјеле Мрзлице. Она се пред њиме огртавала нечим што ју је бранило боље но широко, тамно одијело; из њене полускрите голотиње избијала је хладноћа. Осјећао је да чар поднева и тршчака већ плине, да се кидају они ватрени конци "што их бијаху везали једно о друго, а обоје о ту природу “младу и обијесну.

ХУ

Вјетрић удари о врбу и тресну зеленим застором, али "као да га издаде снага, и он не узмогну ући у оно закло"ниште. Пао је изнемогао испред стабла дахћући све тише и једва мичући крилима. Гласови су. по тршчаку замирали; "осјећај умора шуљао се у све живо и неживо.

; Тихана је гледала у змију пред својим ногама. Бјелоушка је блистала као да је упила у се. сав сјај подневна сунца. ТОчи су јој сјале, а језик палуцао попут ватрице. Дјевојка је "потјера, али се она врати полако и умиљато вијугајући се пред Тиханом и вребајући само на њену руку. Кад јој дјевојка ружи длан, змија положи. на њ главу и умртви се.

:. — "Топла је и мека. Као да је од свиле... шану Тихана гладећи је по хрпту.

: А змија се поче полагано пењати дјевојци уз лакат. Ови јој се около прсију, метне [0] главу на раме.

Неки нов, угодан осјећај спопадне на то Тихану. Као да "нешто струји из оне топле меке змије у њено тијело напуњајући јој жиле неком новом милином. Било јој је као онда "кад ју је Ђердан дирао у тршчаку својим врућим рукама. ПОсјети изнова умор, али веома слађи, а без малаксања и без | Сад јој је онај полумрак пријатан, она свјежина у "хладу врба рајска; маховина се под њом претворила у свилу; нека медена роса пада јој с висока на вјеђе; читави је тршчак у љуљува у ново миље, и она је задрхтала, али не од стрепње ои стида. | :

1 — Тишти те рече јој Ђердан и пружи руку, као да је хоће ослободити напаснице.

5. — Не! шану она, а змија се ови младићу около лакта не пуштајући више ни њу ни њега.