Srpski književni glasnik

170: * Српски Књижевни Гласник. –

Оно се двоје нађоше као везани. Почеше се отимати, | али нетом се дотакнуше рукама — као да је снага оне жи- | вотиње постала јача од њихове. Осјећали су да су блиједи, да дрхћу у свакој жилици, и да их иста мука обоје мучи. Причињало 4 им се да су пали у вртлог што обојицом мота. Змија као да расте не пуштајући их ни за тренутак, везујући их у један · чвор. Гледају се изнова у очи, али су им погледи изгубљени, | празни као да се налазе на граници свијести. У ушима им шум што није ни жаморење тршчака ни шуштање врбе: то | је глас њихове крви, ромон некога тајног врела отворена у њиховој нутрини.

— Ђердане!

— "Тихана! #

Прса уз прса, живот уз живот, стискају се загрљени | хтјели би уронити, изгубити се једно у другоме, али не знаду – како, па уз све блаженство што их раји, осјећају муку која | их још увијек хвата тресући дубином њиховом. i

Они би сада хтјели да се пусте, јер осјећају да су им | напори узалудни: образи им горе, руке их пеку, а све у њима i дрхће одузимајући им сапу, кршећи им снагу — али се бје- 7 лоушка овија около њих стискајући још јаче. Она је топла, | мека, мирисава, а под њеним додиром њихова нејасна чежња | само расте. i

Загрлили су се још чвршће, дигли главу и шанули једно“ другоме у уста.

— Драги!

— Златна!

И њихове су се усне по први пут нашле. а

Змија је склизнула у траву; они су остали загрљени. | Мора се с њих диже; нешто се у њима шири и топи, претвара се у мед и млијеко и тече обома на уста, која“ дрхтају...

Вјетрић је однекуда бануо у тршчак и похрлио низ ријеку. Трстике се зањихале, врбово је грање затреперило,

a

најежуриле се површине бара и локви, а високо над ритом | ројеви су маслачкових кунадра заблистали на сунцу, ycnnaxHрили се од вјетрица и стали да падају у тршчак тресу | CJEMEHKOM Ha Kpajy Npulga —'--'— _________ |L U 1

*