Srpski književni glasnik

176 Српски Књижевни Гласник.

мична, по свој прилици је спавала. Оливје је мислио на себе. Затим, док се пролазило кроз једну страшну клисуру, у којој 1 је ветар плакао очајно, он помисли на госпођу и госпођицу Меркер, које су ускоро требале да му дођу у походе. | „Саме, ове сироте жене пресвисте би овде од страха. | Ја ћу отићи по њих у Пуијо.“ Око осам сати, коњи убрзаше ход. Осећали су да су 1 близу коњушнице. Неколико светиљки засјаше у помрчини. 4 Стизало се. 7 „Ипак, ипак, рећи ће Оливје у себи, кад човек помисли да има среских начелстава која се зову Фонтенебло или Тулон!“ 2 Кола су се била зауставила. | 1 — Имате ли што за трошарину 2 1 Из кола одговорише смехом. Оба трошаринска чиновника | махнуше се званичног језика, и сви се стадоше ословљати на оискајском. Суруџија сиђе. Једна од жена извуче из своје | корпе боцу, и настаде куцање у ноћи. ; Оливје се насмеши. i „Прирези, сигурно, не доносе богзна шта у Вилелеону. · | Ваљаће све то боље уредити.“ ; a До тада, његов инкогнито био му је врло пријатан. OH ie | мислио да ће запањити све рекавши кочијашу: — Зауставићете ме пред среским начелством. · Таман посла, да заобилазим, одговори кочијаш грубо; рећи ћу вам кад треба да сиђете. И кола се опет кретоше. 1 „Морам прегледати уговор друштва за везу са железни- | цом“, зарече се Оливје, жацнут. | ке ла се наједном зауставише. Ту смо. Чекају вас, рече кочијаш размичући завесе. Доиста су га чекали. j Једна црна прилика приђе Оливјеу и, силом, докопа се његове путничке торбе. Вилелеонски срески начелник пође, . без речи, за својим вођом. | Они ударише обојица једном великом улицом засађеном с обе стране дрвећем без лишћа, које је нихало на зимском – | ветру своје оголеле гране. Кроз грање, месец је измицао. Боже мој! исти месец као између кула Светог Сулпиција.

Они су ишли ка једној мрачној кући чија су се златна окна оцртавала у ноћи.