Srpski književni glasnik

ВИЗИЈА.

Жена прекрасна светла

Пева силним гласом с океанског жала у златну олују сунчанога дана

Визију Атлантиса и Египта,

"Док дивна јека Асиријом и Бабилоном звони!...

Божанским гласом пева душу Грчке,

Партенон, Хомера, Платона, Есхила,

Софокла, Еурипида!...

Дан подневном сеном у лице (ој пада!...

Жалосним гласом пева крвави Рим овенчан пожаром,

Што га потпали Неро с окрвављеним рукама на умореној матери...

Ломаче Кршћанства, што се у ступим до неба и дан-данас пуше!...

Мојсију,

Мохамеда,

Лао-ца,

· Заратустру,

Вечну љубав и материнство, И огањ Сверазора!... Док мач мистични сева у бљеску понад свијух

ствари!... Живот се гложи простором ричући понорима · прабола... Клупчају страсти, боја боју, симбол симбол гута,

Жута зелену ко Удав Удава ждере, А црвена уз бршљан крви уза њих плаза!... — —

Дуге играју велику Хармонију на мистичној Харфи Козмоса!