Srpski književni glasnik
ВИЗИЈА.
Жена прекрасна светла
Пева силним гласом с океанског жала у златну олују сунчанога дана
Визију Атлантиса и Египта,
"Док дивна јека Асиријом и Бабилоном звони!...
Божанским гласом пева душу Грчке,
Партенон, Хомера, Платона, Есхила,
Софокла, Еурипида!...
Дан подневном сеном у лице (ој пада!...
Жалосним гласом пева крвави Рим овенчан пожаром,
Што га потпали Неро с окрвављеним рукама на умореној матери...
Ломаче Кршћанства, што се у ступим до неба и дан-данас пуше!...
Мојсију,
Мохамеда,
Лао-ца,
· Заратустру,
Вечну љубав и материнство, И огањ Сверазора!... Док мач мистични сева у бљеску понад свијух
ствари!... Живот се гложи простором ричући понорима · прабола... Клупчају страсти, боја боју, симбол симбол гута,
Жута зелену ко Удав Удава ждере, А црвена уз бршљан крви уза њих плаза!... — —
Дуге играју велику Хармонију на мистичној Харфи Козмоса!