Srpski književni glasnik

182 Српски Књижевни Гласник.

У белу Нирвану ршуме модри океани нових порода r Хладећи пеном буктеће ране Свијух! На прагу Вечности сунча се Буда овенчан славом Богова у блажености!... Док океани, сунце и звезде, што слушају жену надшуме Све свемирским Химнама Вечној њезиној љубави!... |

ЈОСИП КОСОР.

ЧЕЖЊ-А:.

С модрих гора зелени мирис бор и јела на Те сипи И мрси Ти свилу власи...

У долини цветној веје мирис Весне мијући ти чула...

Из пучина плавих наплављују на Те славуљи, палчићи и жуне

Нежне пурпурне и етерне копрене!...

Ал“ усне Твоје пупчају у сунцу ко каранфил и ружа... Оне жеђају страсно пољупце, жар и пену, Романе месечине на основи чежње

И слатку смрт у страсти љубави!... Док Венера трепти у чаробноме колуту!...

ЈОСИП КОСОР.