Srpski književni glasnik

190 Српски Књижевни Гласник.

Као члан уређивачког одбора Југословенске Библиошеке,. | основане 1908 ради упознавања књижевности свих грана iyro- 10 словенског стабла, Антула је приредио за штампу новелу ар Јосипа Козарца Тену, са предговором O писцу. за јој

Познавајући“ добро француску књижевност, коју је волео, фу он је оставио и неколико превода, од којих је Тицианов Син % | Алфреда де Мисеа објављен у овом листу, као и познати "Non

Брандесов Разговор за Сшолом. i ij}

. . : 4 103410 Али од свих Антулиних радова, најважнија је његова |,

исцрпна студија Чеда Мијашовић као Приповедач, читана нај- | ет пре у Семинару за Нову Српску Књижевност, награђена све- jam тосавском наградом, и штампана у Српском Књижевном Гла- |j"" снику (16 август - 1. октобар 1908). Ре

У тој заокругљеној, духовитој и, може се рећи, дефини- тивној расправи, Антула је показао све особине модерног | књижевног историка. Истакав најпре свестрани успех који је Г. Чеда Мијатовић пожео на свима пољима своје активности: његову брзу и сјајну кариеру, професорску, политичку, ака-' демску, књижевну; — мало изненађен али заинтересован тим успехом, критичар се упушта у проучавање средине из које је Г. Мијатовић поникао. У неколико живих потеза, он подсећа на доба „Уједињене Омладине Српске“, и на догађаје у којима је она учествовала, — слика барикадирање у дворишту Лицеја за време бомбардовања, — описује карнавалски изглед ондашњих лицејаца: „И данас има људи у Београду, завршава он, који памте Чеду Мијатовића у кабаници, с фесом на глави, опанцима на ногама и с фрулом у руци.“ Приказујући књижевне прилике ондашње Србије, критичар улази у редакцију Видов-Дана, и упознаје нас с његовим сарадницима. Тек тако припремљене, он нас води кроз галерију Мијатовићевих несрећних љубавника, почев од Зеке-капетана и сердар-Митрове кћери, до самога писца, који је такође јунак једне повести; кроз златне шуме, подземне оружнице и капеле аладиновског Рајка од Расине; кроз цариградске церемоније Иконије Везгирове Мајке; поред закаснелог витеза Кнез-Градоја од Орлова Града; до „сна на јави“ аутобиографског Сиромаха Марка...

Ја не знам да ли је забавно читати Г. Мијатовића данас (а признајем да сам дететом гутао Рајка од Расине); али знам да је доиста забавно читати оно што Антула о њему пише.