Srpski književni glasnik

а Никола Антула. 191

| ТО ЈЕ“ зе |

ко није у форми тако учтивој и са толико стилских обаDHBOCTH изговорио некролог једном живом писцу. Као што г било са Жоржом Онеом после чувене критике Жила Леметра, ако је и са Г. Чедом Мијатовићем после ове Антулине сту1 ije: читају га можда још, али се нико не усуђује да га хвали. Поред поузданог суда и укуса, Антула је имао и стила и своме излагању. Ево једног примера, на дохват:

16

у (u ту

Он (Мијатовић) се у својим приповеткама... задржавао само на 'пољашности и задовољавао се тиме што је сво личности обукао у више или мање тачно властеоско одело, посадио их на коње, или их заоденуо дугом кабаницом, заденуо им нож за појас и обуо пресне опанке... Он се није трудио да их... обасја са свију страну, да им раскопча рухо па да види шта им је у срцу, нити да им с главе скине шлем или шубару и покаже њихове мисли и снове.

а

о |+ ia ЈГ

4 | Говорећи о Мијатовићевом стилу, · Антула наводи невероватне примере наивне и отужне „романтике“ овога писца: 'Е Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, || док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти | || |

0f

дворкиња и девојака. “ Или: „Милина од игре и милина од "свирке стапале су се у један шербет који новом жеђу стару жеђ гаси, да жеђ никад не загаси.“ Ја не знам за коју лич"ност писац каже да је: „карикатура накићености у живом | егземплару . .“ И Антула завршава свој суд о Г. Мијатовићу: | ı Својом књижевном старошћу он почиње да подсећа на несрећнога | · ManogBana Видаковића коме је био посветио свог Рајка од Расине. Као Ри стари писац из прве половине прошлога века, и он је при крају својег · књижевног рада изгубио симпатије људи од књиге и као своје читаоце има само шире и некњижевније слојеве читалачке публике.

| ti

| _Ana TO није све што од Антуле имамо, и да се послужим речима Г: Поповића: „Све је то добро али то није ништа (према оном што {e OH Morao урадити . . .“ Међу његовим римским – рукописима налази се, између осталог, прикупљена грађа за г расправу Његош у Ишалији. Од њега је остало и много пиo пријатељима, која су пуна духа, утисака од нових књига, [1 занимљивих запажања сваке врсте, и у којима се најбоље ) _ Ornena cBa лепота његове душе и. сва висина његовог карак1 тера. Ништа није тужније него читати ове редове који пред | нама васкрсавају ишчезлог пријатеља... Уочи смрти, са со| лунског фронта, сектор 414, испред Битоља у који неће ући, | писао ми је своја последња писма. „Да ли ћемо се још ви-

4

| |