Srpski književni glasnik

Књижевни Цреглед. 217

ини тог прератног југословенског Београда, да баци широм јације свој бунтовнички вапај патника без домовине код домовине, и изрази своју болну носталгију за недокучљивом | лепотом, тихим уточиштем изгнаника-видовњака. Тај блудни |Гсин Хрватске изабрао је био босјачки „прашни очај друмова“, цесту света којом пре њега избегоше из мрске садашњице А. Г. Матош и Јанко Полић Камов. Национално и социално потиштење он је имао да сноси на тлу туђине, и да из суморне | даљине, утрудних ногу по пустини“, милује непреварљивом "топлином својевољно напуштену мајку домовину чију је слику Тносио у стидљивом срцу као и онај велики претходник свију гузнемирених и огорчених одбегника родне груде, Џорџ Гордон лорд Бајрон. Београд и Париз, ма колико блиски и присни "били његовом духу, били су само једна замена за непостижно ; Ги један и други, ма колико благотворни били својим утицајима у развоју и богаћењу његова талента, — а та се обадва "утицаја јасно опажају на њему, -— никада нису успели да тутехом заборава преотму место прве и последње песникове љубави —

"i | за маслинама нашим, за Салонама, | вечерњим златом благих Здравемарија, за благом мира, сетом и мадонама,

и чистим сребром наших родних арија.

Европски рат, који је баш његовом нараштају одгодио — кад не пресекао — толике наде и толика. објављења, одrojuo је био и песничко објављење Г. Ујевића. Познат већ скоро пуних десет година у ужим и независнијим књижевним ти полукњижевним круговима као ватрени градитељ реторских "снова и виђења, горки ироничар и раздражљиви индигнант, едак вештак стиха и смели виртуоз језика, — као један од малобројних Хрвата који после Матоша знадоше наћи пут Париза и избећи књижевно подаништво Беча, Пеште или Прага, затим, Ту току Рата, као баснословни печалбар пропаганде у Француској, Г. Августин Ујевић штампао је своју прву збирку стихова тек као легендом освештани и у одсусшву признати т„мештар“ младе загребачке школе, — у колико о признању оже бити речи код ње. Стога је Лелек Себра једно колико длагано толико ишчекивано обелодањење.

По себи се“разуме да· књижевна личност коју је Г. Ујевић успео обележити тако изразито овом збирком стихова "није тачно она какву би читалац покушавао наслућивати из поменуте његове прератне силуете. Крупни догађаји који нас деле од недавне а далеке прошлости, нису могли не оставити "дубока трага у развоју једнога песника који је, — ма шта се Тиначе мислило, — главно своје надахнуће црпео из незасићеПног и незадовољеног национализма Крањчевићевског. Стога је