Srpski književni glasnik

218 - Српски Књижевни Гласник.

Г. Ујевић имао сваки разлог да то надахнуће прошири, главном под утицајем разочарења по повратку у домовину, чијој је будућности још пред сам крај Рата управљао дирљиву и племениту песничку поруку (коју читалац, као и толике друге познате строфе Г. Ујевића, узалуд тражи у Лелеку“

Ако једног дана, Народе Будући,

будеш свој на своме, за слободним прагом, за ведрога јутра у властитој кући, . предака се сети што у борби с врагом изгубише своје душе и телеса.

Ако једног дана, васкрснуло племе, подигнеш човечки очи на небеса,

не забуди наше немилосно време,

не забуди жртву костију и меса,

не забуди наше горке анатеме !...

...И како не оста славе ни награде, нити вере доцна прекогробна сјаја,

за све наше наде, за све наше јаде,

за дане очаја, ноћи без ноћаја,

дај нам, позни роде, твојих мисли тугу, дај нам сузу неког самилосна воска, дај нам у детињем оку нову дугу,

дај нам јоште нека лица анђеоска! Рећи ћемо: преко леса Божјих слугу " пре је туча тукла, сада роса роска.

(Зори Будућносши.

| У погледу поменуте песничке еволуције, Г. Ујевићу ce још пре објаве своје прве књиге дала прилика да нас обавести једним опширнијим манифестом, који ће и савремени“ читалац и будући књижевни историчар — надајмо се — чи- | тати са интересом, и као докуменат епохе и као образац“ добре српско-хрватске прозе. Г. Ујевић је то учинио у свом | предговору Спасу Душе, албуму безопасних упражњавања из | типографске елеганције, једног задоцнелог загребачког Саве | Д. Петровића, — Г. Љубомира Мицића. Меколејева је реч да | су „добри песници свагда лоши критичари,“ и не пада нам 1 на ум пребацити Г. Ујевићу што је узео озбиљно линотипску : лирику Г. Мицића, и тако корисно употребио гостољубивост 7 издавачке твртке Ст. Куглија. Како било, Г. Ујевић нам у живописној бујици речитости тога предговора, са оним истим | акцентом искрене срдачности и срчаности ненавидника свију | ауторитета с којим се сусрећемо и у Лелеку Себра, баца занимљива, ма да међусобно невешто повезана, запажања и“ ознаке у односу на један део најмлађег нашег књижевног на- 1 раштаја. „Голем је број трагедија које је сваки од нас ут „задње вријеме проживио (вели Г. Ујевић у том предговору): „то бијаху најсваковрсније несреће, и породичне и домовинске „M господарствене и књижевничке и љубавне, али обично |

,