Srpski književni glasnik

Књижевни Преглед. 219

„сасвим непознате и прећутане трагедије, којима се не посве„hyje ни домаћа вијест, а камо ли бучан уводни чланак... _ „Патње и недаће свакога појединца нијесу још достајале да „саставе Повијест у правоме смислу; а већина нас поред „толико проживљених трагедија и романа нијесу имали вре„мена и снаге за изградњу правог и потпунога романа, праве „и потпуне драме, какву још очекујемо. Колико се пута сваки „поједини од нас измученијих и изморенијих није ухватио за „главу, па повикао: „Само да ми је изаћи из ове бриге и из „овога каоса, па да напишем најдивнију, најбизарнију књигу „што ју је икада човјек написао! Јер проживјети ово, па „упамтити ово, а умјети да се чита и пише, само толико то „већ мора ствараоца довести сасвим неизданом и гениалном о „ремек-дјелу!“... Патње и искушења неких бољих и моћнијих “о „међу нама досегнуше можда до. повјеснога значења. Али за „сада нашу најтајнију повјест пишу само лирици: повјест гле„дану кроз призму личних савјести.“

Такву једну повест, — повест садашњице гледану“ не. само „кроз призму личне савести“, већ кроз ову једног несумњиво особеног темперамента, који од књижевне вештине г зна више но „читати и писати“, дао нам је Г. Ујевић у своме – Лелеку Себра.

у. Ми нисмо особито склоки да верујемо у дубљу потребу“ “ песничких програма и манифеста, и да у њима тражимо одТ гонетке неслућених. лепота саме поезије којој они претходе или је прате. И романтичарски памфлет Стендалов о Расину Ти Шекспиру, и Виктора Хига Предговор Кромвелу, увек су ТТ нам у том погледу стајали пред очима као жива сведочанства | таште људске немоћности насилног стварања, — док нам ~ Филозофија Композиције Е. А. Поа никада није изгледала наро“ чито битна за присније познавање Гаврана. Исто тако, не~ колико сасвим свежих примера наше најновије књижевности дају нам довољно права, чини нам се, да то наше веровање "не сматрамо ни личним ни усамљеним. И баш из тога разлога – немамо намере да стихове Г. Ујевића примимо по спољашњој “вредности његове изврсно смишљене и одрешито наглашене “прозне речитости. Уживање које читалац налази у Лелеку Себра, 7 — а то нам уживање треба још одмах утврдити, — независно је и, можемо рећи, друге врсте од уживања које нам пружа и поменути предговор збирци стихова Г. Мицића. Самим на"словом своје књиге, која иначе не оскудева ни хотимичним Г нејасностима ни очигледним Ћудљивим бравурама у садржини ои облику, нарочито у језику, Г. Ујевић је врло јасно обележио | — ма шта филолози казали — основни и ако не и искључиви тон целе збирке. Лелек Себра рећи ће у исто време болни вапај потиштеног и униженог друштвеног паћеника и стра-