Srpski književni glasnik

220 Српски Књижевни Гласник.

далника у овом и иначе. ниском човечанству („просјачком. људству“), и очајни јаук усамљене немоћи:

Како је тешко бити слаб, како је тешко бити сам, и бити стар, а бити млад!

И бити слаб, и немоћан, и сам без игде икога, и немиран, и очајан.

И газити по цестама, и бити гажен у блату, без сјаја звезде на небу.

Без сјаја звезде удеса, што сијаше над колевком, са дугама и варкама.

(Свакидашња јЈадиковка.)

Једна од најузбудљивијих песама целе збирке, — На % Поврашку, — која је у исти мах и једна од најлепших какве | нам је наша савремена лирика дала, наговештава душевна. стања у којима је Лелек Себра постао, бацајући фрагментарну – и дискретну светлост на интимну трагедију бескућника који · се, после Рата, враћа домаћем прагу разореног огњишта: ]

Што је Енох Арден и мрак Орестија прама овом овде поломљену стубу 2 Цело тело поста једна трагедија, рана мојег срца жеже ме у зубу.

— Она дакле спава уз уморна оца,

моја света Мајка, крвави мученик!

За животом себра нађе смрт таоца,

док за другим фронтом бејах и сам пленик.

Оне дакле снију, моје сестре добре,

две сестринске Музе, мала и велика,

с душом што их, воће, рујна жетва побре, крте плоти, али кова од челика.

И он дакле усну, брат мог осећаја за доброту своје тихе величине;

а сунце је јоште пуно хладна сјаја, плавет Далмације небеске модрине.

утанчаност забележаја једне кризе савести достижу, својим болним нагласцима, дубину најличније лирике Ђуре Јакшића:

Тина није мртва; она само спава.

— Сад сни у свом хладу подно кипариса, девичанска жртво разбојничке руке! ја ти нећу платит залог светих миса,

а одоцнех ево стићи у хајдуке;