Srpski književni glasnik

У Азад a AT: ти \ W ~ | А

Оцене и Прикази. ди 237

ге, књижничка правила прописана за књижнице које стоје вези са Српском Централном Библиотеком у Сарајеву.

— Свима онима који се баве просветним радом у народу, нарочито онима који желе оснивати народне књижнице, Крашка Упушсшва добро ће доћи, и у толико више што аша литература врло оскудна делима ове врсте.

ДУШАН ИВАНЧЕВИЋ.

| Prinz Ludwig Windischgraetz, Vom гојеп zum schwarzemn Prinzen. Berlin und Wien, 1920.

Го Кнез Лудвиг Виндишгрец, један од најинтимнијих повегреника цара Карла, маџарски министар исхране у последњем (Векерловом кабинету и први начелник у министарству спољашњих послова за краткотрајног Андрашијева управљања [HM ресором, издао је недавно, по примеру осталих државика централних сила, своје успомене и белешке. Оне су, као већина осталих списа те врсте, нарочито обојене и не увек уздане. У овом случају то се примећава још више. Јер, под тога што ове белешке имају да бране писца, оне у исто ба треба да посебно и са приметно подвученим линијама уде политику Виндишгрецових политичких противника, у првом реду грофа Михаила Карољија.

Виндишгрецов дед био је чувени Алфред Виндишгрец из 48, који је сломио револуцију у Прагу и Бечу. Отац му је био исто тако војник, и то на највишем положају у Аустрији. им путем пошао је и њихов потомак. Био је у руској војсци / руско-јапанском рату, и тамо код Мукдена пао у ропство. Америци је, у тучи у једном ноћном локалу, био затворен; марао по том кроз свет, проћердао имање, и најзад постао нарски трговац у Маџарској. С именом, добро ожењен, он у наскоро постаје видан члан друштва и улази у политику о наследни члан магнатске куће. За време анексионе криве индишгрец долази овде у Србију, и то преко Цариграда и олуна, као пољски бравар, после се најмљује као келнер и лужи у Нишу и Београду. За време Балканског Рата додеују га војном атешеу у Софији, и он тамо учествује у војНим операцијама око Дедеагача.

5 Кад је погинуо надвојвода Фрања Фердинанд, Будимпешта "прича отворено Виндишгрец, просто одахнула. „Нашао м све политичко друштво Будимпеште као спасено од оре. У Тисиној странци могла се опазити само непритајена Дост... Кажу да се у бечким. дворским круговима клидало ; престала је да постоји двојна влада. Изузимајући мали уг личних пријатеља, надвојвода је био у свима слојевима онархије невољен и непопуларан.“ Ултиматум Србији није „израз народа Монархије или његових заступника, него JO неколицине кратковидих државника и војника.“ ~ Али