Srpski književni glasnik

Jessy. 247

| јер она није хтела — или није могла — да изађе пред гле_ даоце. Казала је да је глупо да она ради свију нас мора ви_ сити на глави... и да то-неће више. Ја не могу мислити, го1 сподине, да сте ви њу научили да тако говори; не, ја знам, моја кћи има моје поносне крви у себи, јест, она зна волети, али је она при томе луда. Ја не могу допустити да она напусти свој хлеб и своју — замисли Иване, шта је казала – одвратна гадура — своју уметност.“ — И додала је с патосом : „Да, господине, све за уметност, па и љубав!“ Стара се по“ бојала за свој удобни живот, који јој је био омогућен на– брекнутим вратним жилама мале /е55у... Такве бестије још |- нисам видео. „Ја сам уверена, господине, кад би /Језзху којом несрећом почела доиста волети као жена, она би престала бити уметница, — а тога само нека је Бог сачува! И ја сам се као жена доста напатила. За њену уметност требају не“ такнути живци, ви ћете ме разумети, треба тело неомамљено – насладом и уживањем ... Не, моја Језзу не сме волети...“ 5 Стара је стављала мога пријатеља пред или-или... Али, — зар је могао узети Је5з5у за жену два дана пред полазак А на ратиште“, Би ли јој тиме помогао“ Стара би остала с 1 њоме, да и даље живи од ње. Него, он је мени чак и то спо_ менуо у свом очају, и ја сам се жестоко насмејао, он је био луд, очито сасвим луд. Стара је, међутим, сигурно нешто казала и малој Јез5у, из далека, завијено као и нама. Тога дана дошао је мој пријатељ кући потпуно изван себе. Је55у је плакала ради одласка и казала : „Сад мени нема више живота!“... То Плаво, наивно, озбиљно дете... И заказала је те вечери своју ~ тачку! Последњу своју шачку.

, Сад ћу ја свршити Иване, сад... морам брзо свршити... Тако је исто и она учинила. Те вечери, пред одлазак на фронт, био сам опет у циркусу, опет је дошла њена шачка: нешто за живце... Музика се утишала, сестре опет с мрежом... На лицу мога пријатеља било је, мислим, смртно Оледило и

i il

мреже сестара витко тело мале је5з5у треснуло је тупо о даске... Нешто за живце Иване... ја сам још видео извраћен | последњи поглед и прве капи крви на бледим, белим уснама... "Ах, светина је заграјала и дигла се у ужасу са седишта. Сви су се устумарали, сви су викали; Иване, само је мој пријатељ “наједном постао ледено миран. С валом светине прогурао сам