Srpski književni glasnik

248 : Српски Књижевни Гласник.

се у позадне просторије циркуса, где је на носилима лежало = мртво мало тело... Око носила обилазила је мати, у јахаћем – руху, сузе су јој размочиле боју на лицу... дрмала је, грубо дрмала мртву кћер... Луда је била, тако да, луда, и ходала

је хропћући око носила, све тапкала, тако тапкала, па онда пришла по десети пут кловнима и акробатама и викнула: „Доктора! Доктора!... Идите, трчите!“... (и ако је лекар већ био утврдио смрт и отишао). Сестре ту клечале и кидале косу. Страховит лелек тих жена пред умуклом, запрепашћеном светином. — — „.- — 1 —| e = TI o ————

Тада се мој пријатељ прогурао у први ред, и мати га је спазила. Јаукнула је иза гласа, пограбила бич са земље и бацила му га у лице. Али он се није ни макнуо. Био је ледено миран и само се наједном засмејао...

Од тога часа, Иване, од тога дана, свака је снага ишчезла из њега... и с тиме сам и ја изгубио последње упориште... Он је био човек једне страсти. Ако и није мртав, он је јако уморан. После тога, никада више нисам чуо од њега да ће све опет добро бити. Више није веровао у добро... хоћу рећи у срећу.

Опрости, мени се чини да је то свеједно. јер свет се шада изменио и све се брзо, брзо свршило...

ВЛАДИМИР В. ЈАНКОВИЋ.

ЗА ДОН КАРЛОСА! +

ГЛАВА ЧЕТВРТА. ОТПРАВЉАЊЕ ТЕКУЋИХ ПОСЛОВА.

У једном чудном сну у коме су се мешали. хајка на јазавце, маршал Председник Републике, кејови Гаронини, Г. Бифе, деда Гђице де Меркер и партија пиљака, Оливје отвори мало очи. Кроз прозор који је био остао отворен продирала је у собу ледена јутарња магла.

Оливје привуче к себи зимогрожљиво покриваче, јер је оио легао у постељу.

Неко је лупао на вратима.

Напред ! викну он.