Srpski književni glasnik

За Дон Карлоса! 249

— Али, сто му мука, ја га познајем. То је оно марвинче

нто ме умало није бацило у Гарону. Човек са Сан-Есшебана !

Бакарно лице ћутљивога слуге не мрдну на те речи.

— Шта ћеш, животињо 7

На једном малом послужавнику који му он пружи, стага је једна савијена хартијица.

| И ако решен да се не чуди ничем, Оливје ипак не мо-

таде прочитати без извесног изненађења: „Моли се Господин "војвода де Пренесш да изволи саопштити да ли жели при-

мити јушрос свето причешће.“

| -— Затвори најпре прозор, рече он човеку.

Овај послуша. Очигледно, он је разумевао француски, ко га није говорио.

| — Колико је сати 2

| Човек му показа, на камину осветљеном бледом свет-

аићу, часовник: седам сати и четврт.

| — Дај ми писаљку.

С друге стране хартијице, Оливје написа просто: „Го-

| 4 подин војвода де Пренесш жели: прво, да му се донесе до-

ручак; друго, да га осшаве на миру!“

Но — Носи то ономе ко те послао!

j Оставши сам, он се лениво протеже, и стаде да разми-

ља о неизвесностима начелничке кариере.

; Његова размишљања била су краткотрајна. Неко наново

| залупа. , /

i: — Hanpen!

| Ћутљиви слуга појави се опет, носећи шољу чоколаде

ои слатке земичке.

— Спусти то овде, и севај!

Једна друга хартијица била је прикачена за сервиету.

i с „Није него, рече у себи Оливје; хоћемо ли ми да про-

– ведемо цело јутро играјући се писамцима 7“

с На другој хартијици биле су ове речи: „У пола девеш

оћи Ће се по господина војводу де Пренесш, да би му се дала

"објашњења која је он у праву да шражи.“

4 „Имам један сат пред собом,“ помисли Оливје.

Он доручкова на тенане, и врло слатко. Затим хтеде да

види предео. Планине, покривене стегом, биле су сасвим близу,