Srpski književni glasnik

250 Српски Књижевни Гласник.

тако близу да је изгледало да оивичавају врт среског начелства. Између црних грана дрвећа, Оливје виде алеју по којој су се, прошле ноћи, шетале две сенке. 4

Он се спреми с крајњом пажњом. }

„На крају крајева, ја не видим зашто бих се печалио,. помисли он. Ови људи изгледају врло учтиви. Видећу најпре. шта хоће од мене. Што се тиче владе, она има само да пази да више не шаље своје чиновнике у клопке. Ако MIL буду правили каквих неприлика с те стране, ја ћу да се“ тужим Државном Савету.“ ;

Ипак, кад часовник изби осам и по, он лако задрхта.

— Врага, ови су тачни, промрмља он док су се врата | отварала.

Он сиђе и обре се у једној соби намештеној с обичном раскоши чиновничких канцеларија. Писаћи сто прекриљенг актима. Кожне наслоњаче. Кроз прозоре, видела се једна | улица с голим дрворедима, и, на једно сто метара, варош, са својим влажно плаветним звоником.

У дну овог кабинета био је камин у коме је буктала“ велика ватра. Два човека налазила су се покрај њега, један – стојећи, други седећи. Оливје познаде тајанствене ноћне ше- | таче, свештеника и гологлавог човека. |

Први је доиста био див какав му се учинио у помрчини. | | С мантијом задигнутом до колена, он је грејао пред огњи- | штем своје огромне црне листове. i

Други, врло млад, стајао је, наслоњен на камин. Оливје | се трже кад виде да је он одевен у парадну униформу сре— | ског начелника. Сребрне испуске црних панталона сијале су“ се. Двороги шешир и мач били су спуштени преко стола.

a

Има један човек чије су црте добро познате по ужасу“ свима члановима породице де Пренест. Тај човек је Луј де“ Сен-Жист, посланик у Народној Конвенцији. На оптужбу СенЖистову, Андре де Пренест, чукундеда Оливјев и генерал у“ Кустиновој војсци, попео се на губилиште. још у своме де- 1 | тињству, Оливје је добро упознао, на портретима који се“ с мржњом чувају, лице страшног набављача жртви за губи- Е лиште: дуге црне власи, тамна маст коже, нека неодређена и“ правилна лепота. И оне очи пуне мрачног фанатичног сјаја!“ Нема сумње, то су те исте очи чији се страшни поглед сад не“. JI