Srpski književni glasnik

*

88 Српски Књижевни Гласник.

S S IT AA KO II IE :

радости. Али сада је измеђ нас смрт, неопозива безнадна смрт, црна празнина и јаз, кога ништа више не може да затрпа. Па да сам покојник устане и покуша да је увери да смо ми исто толико криви као и она, не би му веровала, јер дубока бол неумитно тражи кривца, и што мрачнијом клетвом га крсти, тим теже је измолити праштање... А онда“ Хладни

вечерњи ветар дошапта ми одговор и дочара тужну пер-

спективу: ближи се јесен, чама прошлих месеца опет се враћа, око нас опет само раке и гробари, и нигде погледа топле куће ни гласа људског...

x

— Чујеш, прошапта неко тик до мене, ти такођер мислиш на њу 2

Био је Илија. Доквукао се ваљда нечујно и држао ме за руку.

— Мислим, одговорих ја радознао.

— И ја, уздахну он мукло.

Наслонио се на прозор, чело уринуо у решетке, и наставио као да се исповеда.

— ја знам да ћеш ми се ти ругати, ал' ипак, — зашто су баш њега морали да убијуг2 Као да се сам ђаво увукао у ме, цели дан понављам у души: „Не, брате Србијанче, никако ниси требао њега.“ И не остаје напаст код тога. Као да ми ти говориш, пита: „А зар је он сам био заручник, и зар није чуваров син имао такођер заручницу 7 Па и сина, а колико још других синова има“... :

— А TH? ~, :

Илија ћуташе час, а онда ме погледа тужно као да пита опрост. : — А ја... ја увиђам сада и сам да нисам Србијанац... — А ја ти верујем тек сада да јеси...

НИКО"БАРТУЛОВИЋ.