Srpski književni glasnik
је навести место у коме писац, — стари оснивач ·Срп CI Лекарског Друштва и организатор нашег војног санитета,
разјашњава ову смрт и приказује своје колеге по Ecgynagopob |
вештини, из четрнаестога века: Абу
Поштујући синовљу тугу, која је обхрвала новога Господара земље,
духовници стадеше се тихо молити Богу за душу покојнога краља, а световни члакови сабора опколише. кнеза Бартола и магистра Антонијуса, чим беху устали, па их одведоше у страну од хладњака саборског и стадоше их и ако шапатом, врло живо распитивати о болести покојнога краља. Оба лекара тако исто шапатом стадоше у један мах одговарати на питање, али и ако обојица говораху српским језиком, нико од.
слушалаца није ки пола разумго шта они причају, јер им готово свака ”
друга реч беше латинска или грчка. Најпре су описавали „продроме“
тешке болести, па онда како се развила права „Фгбрис гастрика билиоза“,. па како је болеснику помрачила свест, и како су настале „халуцинационес“ у којима је краљ, Боже опрости, био бесан као да је нечастиви дух ушао у њега, те су га морали „фисическом“ снагом сављађивати да! ве учики себи зло, док најзад улцера интестинорум нису провалила у абдомев, те је тако букнуо пгритонитис, који је за неколико часова угасио живот у измучекоме телу, те је издахнуо... ЊЕ ЊЕ Остале две свеске и нису управо никакав роман, већ . нека врста фантастично и опширно развијене хронике Душанова времена, од доласка на престо до путовања у Дубровник : 1351 године.
| У
Све је то изложено једним начином који у исти мах
| A E 0
С“
и временског колорита, цело је дело, пре свега, посејано тех– ничким резима као што су: куропалашис, прошосшрашор, прошоспатаријус, кефалија, друнгаријус, често. понављаним „усклицима: Зишо о авшокрашор! и другим локалним поједи-
YoY Bh“
TAI Ty, и =
6 византијску боју. С друге стране, слично пробрани народски српски речник имао је да допуни национални карактер атмо| сфере, и дело кипти, нарочито у диалогу, изразитом терминологијом Глишићевих Ваљеваца и Веселиновићевих Мачвана: dj: жива згода/, закона ши!/, као наручен, „ванџаменш“. Сам писац врло често интервенише, час у ставу савесног истори-
e
је
и o 74: РЈУ ~
pw a
подсећа на етнографске приповетке Милићевића и историјске" расправе наших академика старије школе. У погледу локалног ~
ностима којима је свакако био задатак да убаце потребну ~“
чара који полаже читаоцу рачуна о својим истраживањима и. критички процењује историјске изворе, час у ставу фамили-
и
Јев ге и а, ij HR a + : s wa S e
„ џ NW У, а, ИЕ, \
ит »
–
Јања
~
ам ки + LE. e. TOME NE A
CON ма,
, „у | „SATA O a 4 х = < MI i с