Srpski književni glasnik

Три Аутобиографска Романа. 145

арног коментатора својег градива, који се не задовољава сувопарним документом извученим из учених публикација Јиричека и Флоринског, из Даничићевих Књижевних Сшарина, Новаковићева издања Законика Душанова, из ове или оне свеске Гласника Српског Ученог Друштва, Споменика или Старина, које „беше писац још раније исписао и лексикографски средио“. Наводи пљуште, али и пропратна објашњења у познатом академском стилу: „Нићифор Гргур оставио нам је и опширан опис њених дворова на обалама дивнога Босфора. Ми ћемо из његова списа да наведемо...“ почиње један такав навод. „Ево, примера ради, шта између осталог прича Нићифор Константинополитанус...“ почиње други један. „Историци веле...“, „Историк византијски Нићетас, говорећи о том случају уздисаше:...“, „Други историк византијски, Нићифор Гргур, који није имао никаквог разлога да себе лично правда...“ уводне су реченице с којима се сусрећемо из главе у главу. Писац се у току свога причања позива не само на средњевековне српске, грчке и друге изворе, већ вади из својих „лексикографски сређених“ бележака податке новијег порекла. Тако се наводе: берлински картограф Киперт, аустријски консул Хан, и неки жандар-Алекса из Београда. Не наводе се, али су богато употребљени, литерарни историчари деветнаестог века, нарочито Новаковић и Г. јагић, и други. У поглављу које описује Душаново бављење у Хилендару и царичину посету књижници манастирској, писац је штампао читаве лекције из старе српске књижевности, у виду разговора између царице Јелене и ученог оца Партенија. Од њих ћемо навести само овај кратак одломак:

— Индијске и арапске, грчке и западњачке приче долазе до нас преко. византијских писаца. Ево ово је овде „Стефанит и Ихтилат“ прича извађена из индијске „Пантачантре“.

— Знам ту књигу — рече царица. — У њој су разговори између животиња. Сећам се разговора између корњаче и мајмуна и страданија

' једнога магарца на двору једнога лава...

— Западњачке приче о Карлу Великом шире се из приморја. Отуда долазе многа страна имена наших људи као што су Оливер, Орландо, Паладин и Тристан.

— Гле — рече царица изненађено — а ја никако нисам могла да разумем од куда нашем драгом деспоту Оливеру то туђинско имег7

— А сада, светла круно, да пређемо на другу страну књижнице где су нам апокрифи.

— Апокрифи 7 Шта је тог