Srpski književni glasnik

146 Српски Књижевни Гласник. то и ара

: Отац. Партеније тумачи озбиљно шта су то апокрифи. —— „Ta то је читава засебна књижевност!“ кликће царица очарана дубоким модерним знањем компаративне литературе које показује њен“ учитељ.

Понекад, у одсуству потребног му документа, писац признаје читаоцу неуспех својих напора да пронађе истину, излаже своје сумње и своја колебања: „У нашим историјским споменицима из средњега века, у колико су до сад публиковани, не могосмо наћи ко је управо био ктитор... али судећи по... можемо закључити...“, или, очајан пред једним топографским проблемом: „Ни на најбољим картама нисмо могли наћи ту реку.“ — Пре но што пусти маха својој списатељској машти, он дискутује противречности између хипотеза постојећих у историјској науци и даје разлоге с којих је усвојио ову или ону: „О доласку Душановом у Дубровник имају две версије. По једној, Душан је са целом својом свитом дошао из Жупе у стари Дубровник... Ту су га дочекале две ратне лађе дубровачке... Цар са свима својима укрцао се у те лађе, које су га довеле до „новога“ Дубровника. По другој причи, која још живи у народном предању, цар Душан је са својом великом свитом и својом аламанском гардом дошао из Херцеговине на коњима.“ Пошто је изложио и једну и другу, он износи нарочите „околности“ које иду „у прилог народном предању“, и закључује, „из свих наведених разлога“, да је „највероватније да је Душан ушао кроз величанствене . зидине, које већ хиљаду година затварају Дубровник са мора и са копна.“ Страстан проучавалац нарави и обичаја Душанова доба, писац прави читаву једну студијицу о питању да ли се за царском софром јело само кашиком и ножем, или се знало служити и виљушком. На другом месту, он примећује: „Не нађосмо нигде записано да ли је у оно доба био обичај куцати на незабрављена врата пре но што се на њих уђе, али...“ Недоумица не траје дуго: писац се одлучује да · његова јунакиња може без куцања ући на врата и, пошто је читаоцу исповедио тај свој мали проблем, дискретно се повлачи у позадину и наставља свој роман, — до прве идуће прилике.

(Наставак у идућем. броју.) ВОЈИСЛАВ М. ЈОВАНОВИЋ.