Srpski književni glasnik

154 Српски Књижевни Гласник.

Две трећине, или јачу квалификовану већину за устав ова. Скупштина није могла дати. Да је продрло гледиште о потреби овако јаке квалификоване већине, овај би се државни провизориум морао продужити, јер се у овој Конституанти она не би могла саставити, или би већина морала попустити мањини. Скупљени већ у једној сувереној Народној Скупштини, принцип већине, чак и просше, морао је победити. Ако је то мајоризација, онда нема парламента који је не врши.

Несумњиво“ је да ће примање устава у начелу искористити хрватске присталице јаче квалификоване већине, нарочито странка Г. Радића и Народни Клуб. Несумњиво је да ће поново бити и врло ружних речи о племенској хегемонији Срба, али је тако исто несумњиво и то да ће их бити само првих, бурних година нашег заједничког и народног и државног живота. У колико сам тај живот буде показао да је устав подједнак за све грађане у овој земљи, били они Срби, Хрвати или Словенци, у толико ће све мање бити говора о ма чијој племенској хегемонији. И борба Народног Клуба и Г. Радића остаће само као једна далека и мало лепа успомена из првих година историје наше уједињене државе, онако исто као што је Италијанима остала њихова тако исто ружна борба противу Пиемонта. Прост наставак борбе противу туђе, она је унутра осуђена на неуспех у својој држави. Она значи освету прошлости, али немоћну освету, јер није у природи ствари да прошлост победи садашњост. Аустро-Угарска се и мртва свети, али је она ипак мртва, и то је главно.

И Народни Клуб и Г. Радић су овде жртва једне обмане. Да је прихваћен њихов нацрт устава на племенској федеративној основи, они би постигли циљ који желе избећи. Стварање јаких странака за целу земљу било би необично успорено: поред неједнакости народних традиција, дошло би и државно уређење зидано на њој, на елементима који разједињују, не на оним који уједињују. У заједничком парламенту, према томе, не би се бориле странке, него племена, и не би се бориле за једно дуго и најкритичније време међународног консолидовања наше државе. Свако би племе, истина, било потпун господар у својој кући, у својој племенској кући, али би у заједничкој господарило најјаче, или би се држава укочила, пре него што се распадне. Хтела — не хтела, у таквој заједници, Велика Србија морала би играти улогу Пруске. И онда би с разлогом могло бити речи о хегемонији српског племена коју и Народни Клуб и Г. Радић желе да избегну и на коју у овом тренутку ниједан Србин не мисли. И зато је цела ова борба Народног Клуба и Г. Радића недовољно далеких погледа: то је борба за тренутни интерес садашњице противу сталних интереса и садашњице и будућности.

Устав који је Уставотворна Скупштина примила у начелу није најбољи. Али узвик: „Боље икакав него никакав!“ којим