Srpski književni glasnik

170 Српски Књижевни Гласник. —

Точио је силно пиће тај њен муж; мислили су да да ће скорим стећи милионе; на свакој руци је он имао по четир прстена. Али се наједном пропио, ухватио негде јектику, па имање упропастио до последњег камена. Невенку је било стид да га. | остави самога у беди, кад га је у добру волела, па је пошла | с њиме к својој млађој сестри, Меланији, у Мачву. Надала се | да ће тамо наћи изгубљено здравље и новац, а путем и вре- | меном изгубити срамоту и грех. Но тамо јој умре брзо њен ; злокобни муж, већ готово луд, тако да би посигурно пропала | и сама да је није прихватио њен душевни зет. Благословен ; во вјеки вјеков тај предобри Драгослав, и ум његов, и срце! 2] Старао се за свастику брижљивије него за сестру: да би је 1 из беде спасао, почео је трговати с оним новцима које је“ она, некада, скривала од мужа.

— Почећемо, рекао је, заједно, а кад једном постанемо | богати, можеш, сестро, живети раскошније него кнегиња. :

Пристала је на то с плачем и без речи. ;

На велико и големо отпочео Драгослав трговати: сваког | боговетног дана је путовао брзим возом некуда, куповао и препродавао. Сав новац јој је за месец дана — упропастио. | О, како је био погружен и бедан кад јој се објаснио! Није он њој, рече, желео то зло; баш напротив, хтео јој је помоћи; али, ето, тако се догодило те је пропао, — и шта сад може Новаца нема да јој врати, а неће их ни имати брзо; није се картао с варалицом, ни пио, па да га суду тужи: — изгубио их је поштено. И шта сад вреди да кукају обоје, кад новаца већ нема те нема!... Нека му она (моли је силно) опрости; није он њој (ваљда види) мислио неко зло; баш напротив, хтео [0] је помоћи; али, ето, догодило се да је пропао некако... ,

Морала се дакле ипак вратити оцу. Но излазила није никуд ; радила је све што би (ој наредила маћеха; заптивала је дланом уши чим би чула момачку песму; плакала је кад би спазила кроз прозор где проносе дете у повитку; а удала се за првога који (у је просио. Но то је већ био редак човек, тај њен други муж, —— није ни пио. Богатио се тако нагло, и радио толико разумно да су се сви чудили: Баш добро, рекоше браћа, што пође за тог човека: за сапунџију, у Нови Сад.

Јест, да Бога милог нема! А Он јој узе и тог мужа, па остаде удовица и по други пут. Но више се удавала није: