Srpski književni glasnik

472 Српски Књижевни "Гласник. – Ели

цео дан је на улици, и „тражи жену,“ да је моли, каже, за милост што ју је увредио... с

Сад збивају шалу деца с њиме. Кад наиђе странац какви, у гомили појуре деца пред црквену порту: |

— Војо! Ево ти цигара! На! Иди ошамари онога господина!

Пљус! Шешир падне, цвикер прсне, а странац се забатрга, упрепаштен, и окрене се нагло. Види где пред њим стоји блесав, млад човек, с преломљеним, подигнутим рукама, и где се церека страшно, па не зна шта да ради.

— Не дирај га! То.је наш Пингвин! Војислав Пингвин! вичу деца око странца и трче уокруг.

А сунце се бије с крстом наврх цркве, пробада воду и пече прах, милујући бубице и траву. Изашли људи пред куће, диме и разговарају, ослушкујући лупу кола и празних буради, и ужасни, полудели смех. !

Не може се старац скрити, да то не чује. Изађе и он на капију недељом по подне. Но не иде у крчму ни пред порту црквену, него седи на сточићу сам. Јер кад би се некуд кренуо, опет би му причали о једном те истом људи. А на што му тог Зна он и сам какви су му били синови. Шта му увек о

том говоре 7 МИЛАН КАШАНИН.

ЗА ДОН КАРЛОСА! 27

ГЛАВА ТРЕЋА. ЗАБАВА У КРАЉЕВСКОМ ГЛАВНОМ СТАНУ.

У соби у којој су се били скупили све троје после · ручка, јер је у њој горела велика ватра у камину, Дон Ињиго је довршавао своју кафу пушећи лулу. Алегрија је ћутала; тако исто и Луцила. |

Напољу је падао снег. Тешки пегави облаци пролазили су врло брзо преко месеца.

Изби осам сати. 7

— А сада, с вашим допуштењем, Дон Ињиго, ми ћемо остати саме, рече ДАлегрија. Кочије које треба да одвезу госпођицу де Меркер у палату биће ту у десет сати. Она треба да се спреми. | |