Srpski književni glasnik

2 до j

џи 8 A yo. ROI, a PB OM: RVI 07 њи " и |

Tv

За Дон Карлоса! 175

она је погледа наново, затим је уви у један широк тамно плав огртач, постављен белом свилом.

Госпођица де Меркер пуштала ју је да ради с њоме што хоће.

— Ти не жалиш ништа рече она опет, у једном даху, оборених очију.

— Ништа, рече Алегрија.

Затим додаде блажим гласом:

— Ти ћеш играти с краљем, Луцила. Кад те он буде повео собом, под завидљивим погледима људи и пуним мржње погледима жена, његова рука и твоја биће на истој равни на којој и твоје очи. Ти ћеш видети у њеном корену један мали бели ожиљак. Погледај га добро, Луцила, и помисли тада на своју пријатељицу, срце моје. А сада иди, додаде она својим опорим тоном.

Кроз замагљено окно, Алегрија виде, у једном зрачном котуру, како два фењера ишчезоше. Она оста стојећи уз прозор док се трагови точкова не изгубише под снегом. Тада се врати ватри, седе на једну сниску столицу, и, паслонивши чело на мермер од камена, више се не маче.

Неко закуца на врата.

— Уђите, рече она суморно.

— Молим вас да ме извините, госпођице.

Алегрија се окрете поскочивши. Г. де Пренест био је ушао у собу.

—. Врата с улице била су отворена, рече оп осмехнувши се. Нашао сам само Дон Ињига где хрче, с главом на столу, између чаше пунча и разметнутих карата. Нисам хтео да будим тог честитог свештеника, ни да узнемирујем Мајпура. Попео сам се; госпођице, опет вас молим за извињење.

Био је у оделу за јахање. Он скиде лагано свој огртач, своје рукавице, остави свој корбач, и указа се тада танак и блед, бледоће која је чудно одударала од његовог слободног и лаког држања.

Он узе једну столицу и принесе је ватри. Алегрија се била дигла.

— Шта ћете“ запита она кратко.

— Ружно време, одговори он седнувши, без и мало устручавања. Срећом те се онај добри маркиз де Лобрегат сетио