Srpski književni glasnik

176 Српски Књижевни Гласник.

да намести заклон на прагу од почасних степеница. Да није = 2 предузета та мера предострожности, лепе званице Његовог · Величанства имале би да оплакују пропаст својих хаљина. Киша и снег су рђаве ствари за сатин и свилу. :

На наслону од њене столице, руке Алегријине задрхташе.

— Шта хоћете“ понови она.

— Боже мој, то је врло просто, рече он. ја сам рекао у себи: „Вечерас, велика светковина, у палати. Ни госпођица, Дечарт, ни ја, нисмо, из различитих разлога, позвани на то весеље. Покажимо онима који су нас хотимично заборавили 1 да ми имамо у себи довољно довитљивости да презремо ту заборавност. Проведимо вече заједно.“ Таква је, драга госпођице и пријатељице, мала достојанствена манифестација на коју сам ја допустио себи да дођем да вас позовем.

Она га погледа, покушавајући да успе да се њен поглед укрсти с његовим. Али јој то не могаде поћи за руком. Њега као да је једино занимала игра пламичака у огњишту.

— Како је год вама драго, рече она.

И опет седе.

Не изменивши ни речи, они остадоше тако четврт часа. Напољу, ветар је стао да дува бесно. Видело се како се око бледога окна ковитла фантастични рој црног прамења.

— Рђаво време, врло рђаво време, рече Г. де Пренест, истим тоном неподносне љубазности.

Он поче сад да звиждуће неку ловачку арију.

Алегрија је била сувише промућурна а да одмах не погоди шта је он хтео да постигне овим низом простаклука. Да се дође до испада!

„Не, не, понављала је она у себи, стиснутих усница. Узалуд ти мука. Ја нећу почети.

И, непомична, и она је гледала како скакућу кратки пламичци.

ј

1

\

' ik OMAN AJ VN. A 20 AML Bi ENO O «it ak ~ NJA AKO A “SN 4 KI | Ko a M i „LL

Наједном, зачу се Оливјеов глас, један глас промењен, промукао, потмуо. |

— Алегрија..., рече он.

Она задрхта од радости, али се уздржа. Била је добила игру. Онда се још јаче укочи, у стравичном ишчекивању.

— Алегрија..., понови он.

И његов глас наличио је сада на јадање.