Srpski književni glasnik

За Дон Карлоса ! | 177

— Штаг рече она врло полако.

Он се није био помакао, очију свеједнако упртих на ватру. Она га погледа, и виде да му рамена, неосетно, дрхћу.

— Алегрија, прошапта он, не окрећући се, ја сам направио нова. познанства.

— Ах! рече она.

Била је бледа као мртвац. Али јој је глас остајао миран.

— Ко, на пример 7

— Мајор Ромерал, из првог бискајског батаљона.

— Ах! А затим 2

· — Капетан Таренг, из другог алавеског пука.

— А затим 2

— Војвода де Сантурс, поручник у гарди.

— А затим 2

— Капетан де Пенха Верде, исто тако из гарде.

— А затим 7

Рамена Оливјеова се подигоше...

— Жуан Арквило, прост војник из првог алавеског пука.

— A ko jom? ;

— Граф де Монтера, опет из гарде.

— Преварили су те, рече Алегрија мирно, ако су ти рекли да сгм била љубазница графа Монтере. То је лаж.

Он се окрете. На њеном лицу био је један страшан осмејак ироније и очајања.

— Остаје пет, рече он.

Она не одговори.

— Остаје пет, остаје пет, настави он с опорим заносом. Са деветорицом које већ познајем, то чини равно четрнаест, зар не7 Колико ми их још недостаје 2

Он понови с болним смехом:

— Колико ми их још недостаје 7

Они су стајали обоје, једно спроћу другог. Она, непомична, ћутала је и даље. : — Алегрија! рече он у једном јецају...

Хеаушон-тимороуменос. Шта је то Оливјеу де Пренесту да се тако мучи 7 Како је један прост пут у Шпанију, под околностима мало особеним, признајем, био довољан да преобрази тако овог тачног и исправног младића7 Могло се мислити да он неће познати других узбуђења до оних, мало

12