Srpski književni glasnik
ИВЕ НА ЧЕ ДИ ИК би, РТА 4 ћ, и | р и · 5. * č
За Дон Карлоса! | ЛЕТО
"Она додаде, ударајући гласом на сваки слог:
— Кад би чак, ти сам самцит, заузео Билбао, Пампелуну и Караскал, никад, ти ме чујеш добро“ никад!
| _— Ах! заурла он, ти више волиш војника Жуана Арк-
вила, зар нег
И устреми се на њу говорећи гнусне увреде.
Ни удар бичем, из све снаге, посред лица, не заустави га. Ухвативши је у коштац, он је стеже. Ох, да гнусног призора! Додир њених гипких слабина удесетостручавао је његову
'махнитост. Он је кркљао ужасне речи љубави и мржње...
И наједанпут је пусти. У приземљу одјекну звоњење.
Успевши да ослободи, за тренутак, једну од својих руку, Алегрија је била повукла за узицу од звонцета.
Оливје је сада стајао непомичан усред собе.
Она, окренувши му леђа, чела прилепљена на мрамор од камина, заузела је била исти положај у коме је сн затекао кад је дошао. Изгледало је да се ништа није десило.
На степеницама се зачуше кораци. Мајпур се појави на прагу од врата.
— Испрати господина де Пренеста, рече она не окренувши се.
Оливје је сада на улици, са шеширом у руци и огртачем преко руке. Снег наново почиње да пада. Варош је злокобна и пуста. једно бедно псето, једно изгубљено псето, пође један час за Г. де Пренестом. Али брзо разумеде да нема да се нада никаквој пажњи од овог шетача, и удаљи се скрушено, правећи чудну сенку на снегу који су његове кукавне мале шапе бушиле црним рупама.
Оливје је ишао дуж кејова, између којих је кључала нека невидљива река, — Ориа, како је доцније дознао. Он познаде улице кроз које је већ био прошао. На једном тргу, виде једну кућу јако осветљену. Он пође ка тој светлости, и обре се пред балдахином од свиле слезове боје, чувеним балдахином маркиза Лобрегата. Окна су се одбијала од снега, чинећи да се блистају његови мали кристали.
— Ах, Дон Карлосе, Дон Карлосе! осмехну се он, ти кога налазим посреди свих мојих мука, звале се оне Луцила или Алегрија, Алегрија или Луцила... Ах, чекај, ја ћу да уђем и да те повучем за твоју лепу браду.
12 +
Li