Srpski književni glasnik

182 И Српски Књижевни Гласник.

Војвода де ла Рока махну лако руком“да покаже да му је жао. Настаде ћутање.

— Ja желим да видим краља, рече Г. де Мањоак. ~

— Краљ не може, у овом тренутку, да остави. своје госте, понови одлучнијим гласом Г. де ла Рока. Али сутра, у једанаест сати...

Сутра, у једанаест сати! јекну барон, али. ви дакле

ништа не разумете 7

Велики коморник махну руком; његов покрет је значио да толико наваљивање почиње да бива неумесно.

— Последњи пут, господине, рече опет Г. де Мањоак.

Г. де ла Рока одговори другим покретом, одсечним и одлучним : не.

Старац узе свој огртач, свој шешир, свој корбач.

— До виђења, господине де Мањоак. Сутра ујутру, око једанаест сати, ви ћете моћи... |

— Ја полазим овог часа натраг за Естелу. Збогом, господине. Ви ћете бити добри да доставите наш разговор Његовом Величанству. ' На тргу, кад је изашао из светлоснога зрака палате, Г. де Мањоак застаде. Он се наслони на један таман зид и зајеца.

— Читав мој живот!... промрмља он.

У истом тренутку, неко га зграби за руку. Он се окрете. Један тих глас рече му на уво:

— Поведите ме са собом, господине.

(Наставак у идућем броју.) (С француског превео М. М. Илић.) ПЈЕР БЕНОА.