Srpski književni glasnik
182 И Српски Књижевни Гласник.
Војвода де ла Рока махну лако руком“да покаже да му је жао. Настаде ћутање.
— Ja желим да видим краља, рече Г. де Мањоак. ~
— Краљ не може, у овом тренутку, да остави. своје госте, понови одлучнијим гласом Г. де ла Рока. Али сутра, у једанаест сати...
Сутра, у једанаест сати! јекну барон, али. ви дакле
ништа не разумете 7
Велики коморник махну руком; његов покрет је значио да толико наваљивање почиње да бива неумесно.
— Последњи пут, господине, рече опет Г. де Мањоак.
Г. де ла Рока одговори другим покретом, одсечним и одлучним : не.
Старац узе свој огртач, свој шешир, свој корбач.
— До виђења, господине де Мањоак. Сутра ујутру, око једанаест сати, ви ћете моћи... |
— Ја полазим овог часа натраг за Естелу. Збогом, господине. Ви ћете бити добри да доставите наш разговор Његовом Величанству. ' На тргу, кад је изашао из светлоснога зрака палате, Г. де Мањоак застаде. Он се наслони на један таман зид и зајеца.
— Читав мој живот!... промрмља он.
У истом тренутку, неко га зграби за руку. Он се окрете. Један тих глас рече му на уво:
— Поведите ме са собом, господине.
(Наставак у идућем броју.) (С француског превео М. М. Илић.) ПЈЕР БЕНОА.