Srpski književni glasnik

ПОСВЕТА.

Госпођо! Синоћ, у рану

Падању вечерње таме, На жал је чемпреса грану Донио талас преда ме.

Њу Вам ја не шаљем. — С мора, К'о галеби с острва својих, К лугу, пут Вашега двора, Полетјеше дактили моји.

Ту ће, сред шумскога стана, Двоји се састати чари: За Вас и морски су дари, За ме — од чемпреса грана.

С овога јесењег жала Воњ алге и соли Вам носе,

За врат Вам низ од корала, Трак алгин за плаве Вам косе. Носе Вам уранка љетног

Весели немир на води,

И жаморе сутона сјетног,

И шуштање једра што броди. Носе Вам пучинске боје, *

Таласа вјечиту младост

И оно, што душе је моје

Дар најљепши — задњу ми радост.

Госпо! Баш задњу 7... Јест!... Оста још нешто. Ал' много је пало.