Srpski književni glasnik

52 Српски Књижевни Гласник.

ХУДОЖЕСТВЕНИ ТЕАТАР И ЧЕХОВ.

Скупило се једаред друштво око Перикла и Сократа: разговарали су сви о свему; нарочита се препирка развила између Алкибијада и Протагоре; у реч су упадали многи; само је Платон ћутао. Пошло је затим друштво у шетњу: Платон приступи Сократу, и — узе да му понесе огртач... У том смислу се прича даље развија, али Платон до краја ћути, па ипак, и најважнији и најзанимљивији је баш он, Платон. Он је дух приче; све остало је околина и околност: вертеп једне дубоке тајне.

У свакој појави, готово у свакој уметности, има тајна: оно до чега критика не досеже. Художествени Театар, који има своје истине, своје могућности и немогућности, има и своју тајну. Тамо, у Москви, изводи он, раскошно и потресно, Трилогију А. Толстоја; игра Хамлеша коме Гордон Крег иде на ноге; савлађује, високо уметнички, хладног фанатика Бранда. То, и друго, то је моћ Художественог Театра. Тајна његова, пак, почиње онда кад се у радионицу своју затвори са Галебом који је пропао у Петрограду; кад у ред великих трагедија стане са приказом дугачког и непрерађеног романа чију глуму прекида још :и лектор; кад, најзад, име и амбицију своју веже за Чехова, за чудне, сузицама писане реалистичке његове драме, за те припросте, смешне паланачке катастрофе у којима се скоро ништа не дешава. Ту негде је онај Платон који ћути, који узима огртач свога учитеља; који гестом службе евоцира највишу драж лепоте, кад се не зна ко је од кога већи: Художествени Театар од Чехова, или Чехов од Художественог Театра! |

Успели бисмо можда ближе прићи тајни кад бисмо Художествени Театар смели мерити и искушавати, пре Чеховљевих драма, на роману Достојевскога, на тој огњеној тези о родитељу и оцу; на Фјодору Павловичу, у коме се преко ноћ роји гад и порок, који, као хрпа ђубрета, ври и кужи чим сунце изађе, и чија су четири сина Мића, Иван, Аљоша и лакеј Смердјаков. Задржаћемо се, ипак, само на Чехову.

Руси су, и ако у маси примитивни, мало показивали понос и задатке племена, нације и расе. Преко природног реда, сувише су рано почели са неким вишим савестима и тенденцијама свечовечанства. Разуме се да су у толико више