Srpski književni glasnik

54 Српски Књижевни Гласник.

радимо !, која је чезнула: у Москву/, решава се на веридбу с Тузенбахом да би само отишла куда било из глуши. Има и расплета: шрам-шам-шам/! — гарнизон се сели; Тузанбах пада у двобоју као нека бубица коју човек згази; Маша се љуби с пуковником пред сестрама, и гуши се затим од плача у њиховом загрљају ; професор опрашта и меће вештачку браду да насмеје жену; Андреј гура колица с бебом; војни лекар трабуња неку филозофију... Последњи акорд је. онај који је био први: музика и добош на друму, чељад на капији, три сестре иза ограде баште, прашина се слеже по варошици и животу, а сутра ће све да се настави по старом.

Г. Ромен Ролан, биће у Живошу Микел-Анџела, написао је: постоји управо само једно херојство у свету, видети свет. онаквим какав јесте, и волети га. Те речи подсећају на Чехова, · пре многих других писаца. Чехов за све појаве живота има. љубави; Чехов ни за једну појаву живота нема ни респекта ни величања. Он нема нерв ни за неваљалство ни за глупост људску као кобне и одлучујуће квалитете. Он не мисли да за несрећу мора бити ту грех, а за грех да мора бити ту снага и индивидуа. Страдања не везује за чудеса. Јунаци његови нису масивни; равни и безначајни, они нити што красе, нити из чега стрче. Живот је, с таквим људима, тричав и пролазан, али и нежан и мио као танка чипка, коју, наравно, не можете обожавати и величати, али не можете ни мрзети, ни с неким грозотама насртати на њу. Чеховљева драма је драма без катастрофа у театралном смислу: људи се не убијају, имања се не отимају, бракови се не руше, части се не мрљају, друштвени стубови се не љуљају. Ипак, као и у животу, све је поремећено, загонетно и тужно. На који начин, кад судара нема“ Тихо, сасвим тихо, тек се неко душом својом издвоји из општости и заједнице ; и, одједаред, или је смешно кад живот, као покварен сат, почиње натрашке да избија, или је језовито кад се неко једног дана нађе у оној области духа где човеку ништа више не помаже. У последњем чину Ујка Вање, кад је стари професор са лепом женом отпутовао, њањка и приживалшчик сели код пећи да мотају памук, пуница с брошуром заспала на дивану, ујка Вања, после револвера, уденуо поново свој бичји врат у јарам — доктор Астров седи, ћути, звиждуће, чека да му запрегну у саонице, па да иде. Диже се, захваљује за хлеб и со и за све добро, и излази. Испраћа