Srpski književni glasnik

56 Српски Књижевни Гласник. смислу. И нека се нико не превари да смеша детаље и атмосферу, ни онда кад једно на друго јако наличе. Галантни стари поседник у Вишњевом Саду гута чај са свима знацима и са свом садржином ужурбаног гутања човека коме се и иде, а коме се и чај не оставља. Он гута обрвама, раменима, дугом брадом, убрзаним дисањем; он гута сплетеним језиком који већ не зна како хитрије да пресипа врело пиће у ждрело; он гута њихањем у струку, и шеретским подизањем стопала које тобож већ иду; он гута са свима усркивањима и пресркивањима, и са последњим оним гргутком у дну фаринкса који као да грди и презире халапљивост неситог човека. То је реализам. То је научена и увежбана серија карактеристичних знакова за један детаљ приказа и стила. Са суштином улоге поседникове то, наравно, нема никакве везе. Насупрот реализму гутања, у сасвим противну категорију долази реа· лизам бала у Вишњевом Саду. Бал није детаљ; он је, с топлотом и обиљем својим, згуснута атмосфера из које ће грунути гром, пљуснути дажд, или искочити дуга. Бал је реалистичан и истинит по раздраганости, грацији, превирању мажења и ласкања; а то су последице брже и финије вибрације унутрашњег очекивања и умаштавања. Постоји дакле реализам и реализам. Овај потоњи је питање потенције стања; и према томе зависи од уметникове маште, а не од методе школе. Барон Г. Качалова у Горковом комаду На Дну сјајан је пример за разлику између реализама. Дроњци, обрамица, коса улепљена да лубања постане аристократски мала, рулирано р, може бити још само дрмусање главе пропалог пијанца, и онда смо готови са стилским реализмом Бароновим. Она мала кубура с једном ногом, коју уметник крије не од публике него сам од себе, гениалан је прелаз од реализма реквизита ка истинама које само унутра живе и прете, и до којих смо стигли кад констатујемо да Барон врло мало има да говори; да врло безначајно допуњује догађаје, али да је скоро непрестано на позорници. Ту је чвор и задатак реализма који није ни детаљ ни стил. Ову последњу околност, јасно је из много чега, није ни запазио ни решио сам писац М. Горки; решио ју је велики уметник Г. Качалов. Нему и празну своју улогу он не игра на памет, него је живи на памет. „Кад немам шта да кажем, а немам шта да радим, онда морам биши Барон.“ Колико је огромни и величајни напор маште био потребан