Srpski književni glasnik

Аграрна Реформа: Питање о Накнадама. 59

Према томе, призна ли наша држава као обавезне све те уступке које је Турска учинила у времену своје разривености и слабости, признаће у исти мах и то да и њу у том поступању води оно исто што је водило Порту.

Стога се мора потпуно усвојити гледиште босанскохерцеговачких тежака-кметова да досадашњи господари њихових селишта „не могу тражити никакве одштете.“ Чак се мора чудити њиховој великодушности, што им признају право на одштету за оне беглуке који су постојали за турског времена (тј. пре 1878 године). Једини чифлук-сахибије чије би се право на накнаду могло правдати, били би они варошки становници који су се сами лично (или њихови претци) доселили са села ради предузимања каквих других привредних послова по варошима, а своје чифлуке дали другима „у аманет“, односно под закуп, да их обрађују и за њих сносе прописане дажбине. Али већ самим тим, ти чифлук-сахибије не могу по правилу имати више чифлука него само један, или, ако је који од њих подељен и дат неколицини на обрађивање, њихова укупна површина не може бити већа од максималне површине коју су турски закони предвиђали за сељачке чифлуке: 70—150 дунума, или округло 6—13 хектара.

Истакнуто одрицање права на накнаду мора у пуној мери вредети и за чифчијска селишта у новим крајевима Србије и Црне Горе. Начини, на које су се тамошњи господари наметнули незаштићеном и потиштеном сеоском живљу за чифлук-сахибије, ако нису били више а оно нису ни у колико мање безобзирни и самовољни него у Босни и Херцеговини. Што се тиче привидне противречности која би, постојала између нашег схватања питања о накнадама и поступка у ослобођењу сељака у Србији после Устанка као и оног у окрузима ослобођеним 1878 године, не треба изгубити из вида ове околности. Прво, у Србији за време Устанка, тј. у Београдском Пашалуку, нису стварно ни постојали онакви чивчијски односи какви су се били почели све више развијати у осталим деловима Турске. Онда су сељаци у Србији, у колико нису били на т. зв. мукадама!, имали над собом само

1 Мукада је била царска земља, која још није била дата спахији на уживање, већ која је издавана под закуп у корист државне касе ради прибирања прихода које су иначе прибирале спахије.